Monetarne i javne finansije

Pitanja i odgovori

1.Sta oznacavaju termini:fiskalni sistem,fiskalna politika,javna ekonomika i finansijska ekonomija?
Termin „fiskalni sistem” preuzet je iz anglosaksonske literature, kao sinonim za poreski budžetski sistem. Fiskalni sistem u klasičnom smislu implicira mobilizaciju fiskalnih resursa instrumentima poreskog sistema i njihovu redistribuciju mehanizma budžetskih institucija za alimentiranje javnih potreba. Termin „Fiscal Policy” (fiskalna politika) predstavlja „proces oblikovanja poreza i javnih rashoda u nameri: (1) Da se ublaži jaz privrednih ciklusa i (2) Da se pridonese održavanju ekonomije pune zaposlenosti oslobođene od inflacije i deflacije. Termin „Fiscal Policy” može se tumačiti u užem i širem smislu. U užem značenju, označava upotrebu fiskalnih prihoda (uglavnom, poreza, para-fiskaliteta i taksa) i budžetskih rashoda shodno ciljevima i zadacima ekonomske politike. U širem značenju, fiskalna politika označava manipulaciju javnim (državnim prihodima, javnim rashodima i javnim zaduživanjem)
Termin „Public Economics” (javna ekonomika) je širi od termina fiskalna politika, s obzirom da u sebi sadrži i ekonomiku javnog (državnog) sektora, kao „socijaliziranog” dela sredstava za proizvodnju.

Finansijska ekonomija ili ekonomija javnog finansiranja, odnosno ekonomija javnih funkcija ili ekonomija fiskalnog sistema obuhvata: Opštu teoriju poreza i javnog duga, politiku javnog trošenja (rashod), ekonomske i socijalne efekte fiskalnih resursa, teoriju državne intervencije, budžetsku strategiju, javna dobra i usluge državnog sektora.

2.Navedi promjene nastale usljed promjene javnih rashoda i prihoda?

1.Delovanje na proizvodnju,
2.Delovanje na štednju,
3.Delovanje na cene i stabilnost privrede,
4.Delovanje na zaposlenost,
5.Delovanje na kredit i kreditni sistem,
6.Delovanje na tržište novca i kapitala (finansijsko tržište),
7.Delovanje na raspodelu nacionalnog dohotka i društvenog proizvoda,
8.Delovanje na formiranje novčane mase,
9.Delovanje na ukupnu efektivnu tražnju,
10.Delovanje na ličnu potrošnju, potrebno preko tzv. transfernih rashoda,
11.Delovanje na investicije,
12.Delovanje na kamatnu stopu na tržištu i vrednost hartija od vrednosti,
13.Delovanje na platni bilans,
14.Delovanje na očekivanja u privredi,
15.Delovanje na ukupno poslovno ponašanje svih subjekata u sistemu.

3.Kakve su to drustvene ili opste potrebe?
odnosu na liberalizam, u društvu gde je više, odnosno manje razvijena privreda. Društvene potrebe se svakako različito gledaju, na primer u društvu bez klasa- u odnosu na klasno društvo, u društvu s „izgrađenim državnim intervencionizmom – u Društvene ili javne potrebe se javljaju danas u svakoj društvenoj zajednici, bez obzira na društveno-političke i ekonomske odnose. One se moraju zadovoljiti, da bi se takva zajednica održala i dalje razvijala.

4.Opisi dva razlicita perioda u sistemu izucavanja i planiranja javnih prihoda i rashoda?
Prvi period predstavlja državno upravljanje privredom u kojem su najpre planirani prihodi, a zatim određeni zadaci, namene i pravci trošenja sredstava ili javni rashodi. U novom privrednom i finansijskom sistemu budžet prestaje da funkcioniše kao osnovni finansijer privrede, odvaja se u osnovi od intervencionizma u sektoru privrede, čime prestaje da postoji i kao instrument kroz koji protiče i u kojem se koncentriše najveći deo nacionalnog dohotka. U novom finansijskom sistemu kroz buždet se finansira samo jedan deo neprivrednih rashoda

 
5.Napisi klasicnu finansijsku teoriju?
Klasična teorija, koja obuhvata liberalističku epohu kapitalizma, na javne rashode gleda isključivo kao neproduktivne rashode koje država čini u obavljanju određenih funkcija (sigurnost, sudstvo, jednaka zaštita za sve građane, borba protiv monopola i dr.). Kako se zalagala za minimalne i neophodne funkcije, ova teorija se istovremeno zalagala i za minimalne javne rashode. U finansijskoj literaturi je poznata kao „teorija minimiteta javnih rashoda”.

 
6.Nabroj osnovne pravce kroz koje se ogleda razvije drzavni intervencionizam?

1. Jačanje državnog sektora nad sredstvima za proizvodnju, uz jačanje državnih ili javnih investicija i jačanja države u privatnim preduzećima(vezano za proces podruštvljavanja kapitala).
2. Zahvatanje sve većeg dela nacionalnog dohotka od strane države i njegova preraspodela kroz državne institucije, ili njena neposredna potrošnja
3. Preuzimanje određenih ključnih privrednih grana i grana koje traže novu tehnologiju i ogroman kapital, jer zbog niske profitne stope privatni kapital ne želi ići u te grane
4. Provođenje kompleksnih razvojnih programa od strane javne vlasti a naročito programa vezanih za otklanjanje razvojnog zaostajanja grana, oblasti, regiona i dr.

5. Korišćenje koordinisanih mera fiskalne i monetarne politike u njihovom anticikličnom delovanju, odnosno u postizanju određenih ciljeva društvenoekonomskog razvoja i stabilizacije privrednih sistema.

6.Preuzimanje najvećeg dela obaveza iz međunarodnih ekonomskih odnosa, odnosno politika platnog i trgovinskog bilansa, deviznih rezervi i deviznog kursa.

7.Sta je to klasicna a sta moderna koncepcija javnih rashoda?
Klasična koncepcija javnih rashoda, videli smo, polazila je od principa minimiteta javnih rashoda i ortodoksnog shvatanja njihove štednje, a njen odraz nalazimo u poznatoj izreci: „Dobar ministar finansija je pas čuvar postavljen ispred kase javnog trezora – da bi je branio od napada.” (M. Duverger).600 Ovakav stav klasične teorije proizlazi logično iz liberalističke epohe kapitalizma, slobodnog tržišnog mehanizma, stalne privredne ravnoteže i konkurencije ponude i tražnje, gde država nije trebala uopšte da se meša u taj tržišni automatizam, tražnju i privredu. Klasično shvatanje o državi, koja samo troši i uništava deo nacionalnog dohotka, oduzetog od privatnog sektora, u modernoj teoriji ustupa mesto realističnom i kompleksnom pristupu problemu javnih rashoda. Moderna koncepcija javnih rashoda upravo zbog toga često dominantno utiče na raspodelu i preraspodelu nacionalnog dohotka.