Nacionalna pravna istorija

Ustav od 1869. Godine 

• Najčešće nazivan Namesnički jer je donet za vreme maloletstva novoizabranog kneza Milana Obrenovića, kada je zemljom upravljlao tročlano namesništvo u sastavu: Milivoje Blaznavac, Jovan Ristić, Jovan Gavrilović. Pošto knez Mihajlo, ubijen 29. Maja 1868. Nije imao dece, Velika narodna skupština je za kneza izabrala unuka Miloševog brata Jevrema, četrnaestogodišnjeg Milana, a istovremeno, Namesništvo u navedenom sastavu.
• Namesništvo je ubrzo potom donelo odluku o pokretanju postupka za donošenje novog ustava.
• U svrhu pripreme ustava obrazovan je poseban odbor od 76 članova, na čelu sa predsednikom vlade; po datumu svog prvog sastanka na dan 06. Decembar 1868, taj odbor je u istoriji poznat kao Svetonikoljski odbor.
• Pripremljen je nacrt novog ustava, uglavnom po idejama Jovana Ristića, i 28. Maja 1869. Održani su izbori za Veliku narodnu skupštinu, koja se okupila 12. Juna da bi, posle višednevne rasprave, 29. Juna 1869 usvojila novi ustav.
• Ustav od 1869. Prvi je srpski ustav moderno koncipiran i pravno – tehn. Uređen po savremenim evropskim standardima. Ustav je imao 133 čl.
• Članove državnog saveta postavljao je knjaz, a njihov status je izjednačen sa statusom ostalih činovnika. Knjaz je nosilac izvršne vlasti i, istovrmeno, učesnik u vršenju zakonodavne vlasti zajedno sa narodnom skupštinom.
• Narodna skupština je po prvi put postala zakonodavni organ u pravom smislu te reči, ali uz niz značajnih ograničenja. Ona je dobila mešovit sastav: tri četvrtine članova birali su građani, a jednu četvrtinu imenovao je knjaz. Biračkim pravom raspolagali su oni koji plaćaju „građanski danak na imanje, rad ili prihod“, ali su biračkog prava bili lišeni činovnici, advokati i vojnici stajaće vojske.
• Skupština nije bila ravnopravan organ s knjazom u zakonodavstvu jer je jedino on raspolagao pravom zakonodavne inicijative: Skupštini je dato samo pravo da podnosi knjazu zakonske predloge koje je on, ako je hteo, preko vlade, dostavljao Skupštini u vidu „formalnih projekata“. Skupštin nije raspolagala ni pravom da bilo šta menja u vladinim predlozima zakona: imala je da ih u celini prihvati ili odbaci.
• Pored redovne Narodne skupštine, predviđeno je postojanje i Velike narodne skupštine, četiri puta brojnije, koja je, pored izbora kneza i namesnika, imala da odlučuje i o promeni ustava, izmeni državnih granica i o svim pitanjima kojima knez bude želeo da sluša Skupštinu.
• Ustav od 1869. Je kako je rečeno, usvojila ( „rešila“) Velika narodna skupština, ali je on stupio na snagu tek pošto su ga potpisali „namesnici knjaževskog dostojanstva“, čime je na očigledan način pokazano da ta skupština nije predstavljala ustavotvornu vlast.
• Ustav od 1869. Važio je do donošenja Ustav od 1888, ali i u periodu od 1894 – 1901, pošto je državnim udarom kralj Aleksandra 9. Maja 1894, kojim je suspendovao Ustav od 1888, on vraćen na snagu.
• Za vreme prvog perioda važenja Ustava od 1869, dakle do 1888, došlo je do velikih svakodnevnih promena u razvoju srpskog društva, i u političkom, i u privrednom, i u kulturnom pogledu.