Nega deteta posle hirurške intervencije rascepa usne i nepca u kućnim uslovima

1.UVOD

Lečenje i zdravstvena nega u kući je vid primarne zdravstvene zaštite u okviru koje se pružaju određene zdravstvene usluge u kući celokupnoj populaciji prema definisanim indikacijama. Ona, pored lečenja i zdravstvene nege bolesnika u kući, obuhvata i rehabilitaciju, kućnu negu i pomoć u kući (1).
Delatnost lečenja i zdravstvene nege u kući, u prvom redu, sprovode domovi zdravlja. Izuzetno, u velikim gradovima, lečenje i zdravstvena nega u kući mogu se organizovati i drugačije, mada moraju biti funkcionalno povezani sa primarnom i kliničko-bolničkom zdravstvenom delatnošću(3).
Organizovanje lečenja i zdravstvene nege u kući zavisi od zakonskih propisa, tj. u prvom redu od zakona u zdravstvu od stepena razvijenosti zdravstvene zaštite, kadrovskih, ekonomskih i drugih mogućnosti, a može biti različito i u odnosu na tip radne organizacije u sastavu koje je ta delatnost organizovana. Organizaciona rešenja treba da obezbede da se usluge lečenja i zdravstvene nege bolesnika, u najvećoj meri, sveobuhvatno i polivalentno, integrišu sa što manje izvršilaca kod istog bolesnika(1).
Urođeni rascepi usne i nepca su najčešća anomalija čiji se hiruški tretman nalazi u domenu plastičnog hirurga, a nega u domenu rada sestara. Morfološki se mogu klasifikovati na rascep usne, rascep nepca i rascep usne i nepca, jednostrani ili obostrani(2).

2.RASCEP USNE I NEPCA
2.1.Istorijat rascepa usne i nepca
Prve zapise o rascepu usne i nepca imamo u Kini u periodu oko 390 godine posle Hrista, gde su tadašnji lekari načinili zapis o uspešnom zatvaranju rascepa usne( Boo-Chai). Srednjevekovna literatura puna je tekstova o deci sa rascepima usne i nepca za koje su tvrdili da su ’’Opsednuta đavolom’’. Potpuno drugi primer je iz Srednje i Južne Amerike gde su ova deca uživala veća prava od većine populacije zato što su smatrana ’’miljenicima Bogova’’.Yperman (1295-1351), flamanski hirurg, prvi objavljuje pun opis rascepa i hiruške korekcije koju je izveo. Ova metoda je korišćena sve do 1844. kada Pankoast objavljuje svoje čuvene radove (4). Rascep gornje usne je jedan od najčešćih anomalija, sa prevalencom od oko 1:700 živorođenih. Postoje i drugi podaci koji se kreću u rasponu 1:400 do 1:2000.Prema nalazu Oliver-Padila i Martinez –Gonzales (1986), rascepi primarnog i/ili sekundarnog palatuma su dva puta češći kod dečaka nego kod devojčica. Ne postoji zadovoljavajuće objašnjenje iz kojih razloga su ovi rascepi češći kod muške populacije(4).
2.2.Etiologija i patogeneza
Etiologija rascepa nije u potpunosti razjašnjena. Nastanak ove anomalije se dovodi u vezu sa uticajem raznih činilaca od kojih, pored nasledja (genetski faktori), značajnu ulogu imaju i egzogeni faktori. Nasledna dispozicija kao faktor je ustanovljena kod 20 odsto do 30 odsto osoba sa rascepima(4). Prenošenje ove anomalije je nepravilno i ne sledi Mendelove zakone o domiantnom i recesivnom nasledjivanju. Najverovatnije je u pitanju poligenski tip nasledjivanja. Genetska istraživanja su pokazala da ako jedan od roditelja ima rascep, onda je rizik da će jedno ili više njegove dece imati istu anomaliju mnogo veći nego što je takav rizik u opštoj populaciji. Ako se dete rodi sa rascepom, onda sledeće dete (istih roditelja) ima povećani rizik da ima rascep (5 odsto). Ako jedan roditelj i jedno dete imaju rascep, rizik da će se i drugo dete roditi sa rascepom je znatno veći (15 odsto). Ako oba roditelja imaju rascep, onda rizik pojave rascepa kod njihove dece iznosi 60 odsto (1).