Obligaciono pravo

Obligaciono Pravo – opšti deo POJAM I PREDMET OBLIGACIONOG PRAVA Obligaciono pravo je deo građanskog prava, u koje spadaju još i porodično, nasledno, stvarno i građansko procesno pravo. Obligaciono pravo u objektivnom smislu je skup pravnih normi kojima se regulisani obligacioni (dužnicko-poverilački) odnosi. U subjektivnom smislu to su konkretna prava i obaveze koje pripadaju određenom licu (poveriocu i dužniku iz konkretnog obligacionog odnosa), a koja su regulisana pravilima objektivnog obligacionog prava. Obligaciono pravo u objektivnom smislu nastaje mimo volje subjekata, voljom zakonodavca ili običaja i morala, dok obligaciono pravo u subjektivnom smislu nastaje voljom pravnih subjekata Obligaciono pravo reguliše promet roba i usluga, i ono odražava dinamiku pravnog prometa, za razliku od stvarnog prava koje je statično. Predmet obligacionog prava su prava i obaveze koji proizilaze iz obligacionog odnosa, pri čemu poverilac ima prava da zahteva neko ponašanje (koje se sastoji u činjenju, nečinjenju ili trpljenju) a dužnik ima obavezu da to učini. Sama reč obligare znači vezati, zavezati Pravna pravila obligacionog prava su nastala sa napuštanjem naturalne privrede i razvojem robno-novčanih odnosa. Mnogi instituti rimskog prava se i danas primenjuju. U feudalnom društvu se vraća naturalna razmena pa obligaciono pravo doživljava stagnaciju, da bi prelaskom na kapitalizam i pojavom buržoazije doživelo razvoj (posebno u XIX i XX veku) i taj trend se i danas nastavlja. Ono se stalno menja i razvija sa razvojem robnonovčanih i drugih društveno-ekonomskih odnosa, a obligacioni odnosi predstavljaju najčešće pravne odnose u savremenom društvu.     ODNOS OBLIGACIONOG PRAVA I DRUGIH SRODNIH GRANA − odnos obligacionog i stvarnog prava Obligaciona prava su relativna i deluju između tačno određenih ugovornih strana, dok su stvarna prava apsolutna i deluju erga omnes (prema svima). Izuzeci su obligacioni odnosi koji proizvode stvarnopravno dejstvo: ugovori u korist trećeg lica, kolektivni ugovori, ugovor o zakupu nepokretnosti koji je upisan u zemljišne knjige, paulijanska tužba koja se podiže protv trećeg lica sa kojim poverilac nije u pravnom odnosu. Druga razlika je u predmetu, dok je predmet stvarnih prava stvar, predmet obligacionih je ponašanje dužnika. Razlikuju se i po načinu sticanja, stvarna se stiču predajom i upisom u zemljišne knjige, a obligaciona na osnovu ugovora i drugih obligacionih poslova. Stvarna prava se štite reivindikacionom, a obligaciona akvilijanskom tužbom (tužba za naknadu štete) Stvarna prava su taksativno nabrojana u zakonu (princip numerus clausus), a obligaciona nisu zakonom ograničena i njihov broj se stalno menja. Stvarna prava ne zastarevaju, za razliku od obligacionih. − odnos obligacionog i naslednog Obligaciono pravo reguliše odnose među živima (inter vivos), a nasledno pravo odnose za slučaj smrti (mortis causa). Stoga je nasledno pravo neprenosivo i neotuđivo. Nasledna prava su specifična. Po svom dejstvu, erga omnes, se približavaju stvarnim pravima, a sa druge strane i kod njih dolazi do prelaza imovine sa jednog na drugo lice, kao što je slučaj sa obligacijama. Međutim, za razliku od obligacija, taj prenos se ostvaruje u slučaju smrti. − odnos obligacionog i porodičnog Prema kodifikacijama građanskog prava u buržoaskom društvu, porodično pravo je svrstavano u oblast