УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ – КОСОВСКА МИТРОВИЦА
УЧИТЕЉСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИЗРЕНУ – ЛЕПОСАВИЋУ
Поремећаји у понашању
Семинарски рад
Ментор: Студент:
Проф. др
Лепосавић, 2022.
2
Садржај
Увод...........................................................................................................................................3
1. Појмовно одређење поремећаја понашања................................................................5
2. Проблеми понашања школског детета.......................................................................8
2.1 Учесталост, узроци.................................................................................................9
3. Шта узрокује поремећаје у понашању......................................................................10
4. Критеријуми за дијагностиковање поремећаја у понашању...................................11
5. Класификација поремећаја у понашању...................................................................13
6. Поремећаји понашања................................................................................................14
6.1 Реактивни поремећаји...........................................................................................15
6.2 Младалачка криза..................................................................................................15
7. Недруштвено-асоцијално понашање.........................................................................16
8. Хиперактивно понашаење..........................................................................................17
Закључак..................................................................................................................................20
Литература...............................................................................................................................22
4
Инклузија није:
• Реформа специјалног образовања, већ реформа формалног и неформалног
образовног система;
• Одговор само на различитост, него побољшање квалитета образовања за све
ученике;
• Посебна школа, него додатна подршка постојећем школском систему
• Везана искључиво за задовољење потреба искључиво деце са потешкоћама, и
задовољење потреба једног детета на штету неког другог.
Инклузија се односи на присуство, партиципацију и постигнуће свих ученика.
Стављање ученика у центар не значи да ученици уче одвојено. Инклузија подразумева
индивидуализацију наставе у којој ученици подржавају једни друге у односу на своје
могућности и снаге. Инклузивно образовање се односи на побољшање средине за
учење о обезбеђивање прилика за све ученике да постану успешни у образовању.
Крајњи циљ развоја инклузивне заједнице је добробит, не само за „до сада
искључене особе“, већ за целокупно друштво. Томе у прилог говоре савремена научна,
стручна и опште људска сазнања и искуства. Јер инклузија тежи изградњи, не само
толеранције, већ и стварног уважавања индивидуалних, друштвених, културно-
специфичних и других разлика, поштовању достојанства сваког појединца и на бази
тога креирању међусобне интеракције и друштвених односа. Модел инклузије не
подразумева изједначавање свих људи, већ уважавање различитости сваког појединца,
којим се пружа могућност одлучивања и преузимање одговорности за властити живот.
Инклузија се односи на социјалну вредност, на смањивање и уклањање
дискриминације. Инјклузија подразумева идентификацију и уклањање баријера.
5
1. Појмовно одређење поремећаја понашања
Бројне су филозофске расправе које покушавају да објасне суштину људске
деструкције, сукоба и раскола. Познате су Фројдове и Фромове теорије и ставови о
људској агресији. Фројд истиче значај сукобљавања нагона за животом и за смрћу
(Eros i Tanatos). Тешко би се његовом теоријом могли објаснити крсташки ратови,
уништавањем Вијетнама, рат у Ираку, поход Запада на Исток, Истока на Запад или
рат у Босни и Херцеговини. Фром полази од два аспекта (потенцијала) људске
агресивности: бенигни – заједнички људима и животињама и малигни – као
човекова специфичност, која се манифестује у условима живљења и људске
егзистенције. Он истиче даље: Човек је јединствен по томе што га пориви могу
нагнати да убије и мучи друге, при чему осећа задовољство; Он је једина животиња
која може бити обојица, или деструктор своје врсте, без икакве рационалне добити,
било биолошке, било економске...(Fromm, 1984, 45). Читајући и размишљајући,
изгледа да је човек једини створ који је способан за мучење и уништавање
припадника своје врсте с разлогом и без разлога.
Како објаснити људску деструктивност и склоност насиљу? Неке
бихервиористичке теорије (Johnn Dolard, Neal Miller i sar.) у трагању за одговором
на ово питање истичу значај фрустрација. По овој теорији агресија је само реакција
на одређени стимулус (С – Р), тј. реакција на спољне подражаје при чему се
занемарује индивидуални став појединца. Фромова теорија о агресивности
покушава да усагласи инстинктивистичке нагоне и срединске стимулусе, што
такође није могло да издржи све веће критике присталица рефлексолошке школе.
Нова сазнања о рефлексологији (Anoxin, Bershtine , 1962.) указују да понашање
човека није у сфери рефлексног лука (С-Р), већ у сфери рефлексног круга где се
наглашава активан став индивидуе на збивања у окружењу (средина као стартни
механизам – обрада подстицаја са конролом рада – и поново средина која прихвата
или одбија став). Од квалитета подстицаја из средине било да се ради о појединцу
као ауторитету или држави као организационој структури, зависи какав ће бити
став појединца. Појединци ће опет имати став у зависности од својих интереса,
моралних, религиозних, патриотских и других опредељења, од квалитета своје
нервне делатности и од нивоа подчињавања ауторитету (квалитет ЕГА). Тумачење
блиско рефлексолошкој теорији је и став Миомира Жужула. Овај аутор наглашава
значја фрустрације као индивидуалне црте личности. Фрустрација изазива у
организму одређену емоцоионалну тензију, а често и гнев. До редукције тензије
долази обично после сваке агресивне реакције, због чега се јавља тежња за
агресивним реаговањем. Да би се тензија смањила, потребна је катарза, а агресија
управо доводи до жељење катарзе. Неке особе могу да поднесу јачу емоционалну
тензију, а неке и на слабу тензију реагују агресивно. Учењем и социјализацијом ми
стичемо одређени механизам инхибиције агресивног понашања, а тај механизам
инхибиције је различит од особе до особе. Неко ће у одређеној фрустрационој
7
Активни облици су :
агресивност
аутоагресивност
бежање од куће
бежање из школе;
не извршавање школских обавеза;
дружење са особама асоцијалног или антисоцијалног модела понашања;
скитања, те експериментисање или уживање средстава зависности.
Пасивни облици су:
плашљивост
повученост
плачљивост
склоност субјективној или објективној изолираности
изразита некомуникативност
знатно изражена моторичка мирноћа (слаба физичка покретљивост, амимичност
лица)
Поред тога могуће је приметити још неке знакове присутности проблема:
тикови, грицкање ноктију, енуреза и и сл.
Поремећаје у понашању разликујемо и по њиховом интензитету тј. учесталости
понављања.
Према томе их сврставамо у три нивоа:
1.
одступање у понашању која се примећују као издвојени симптоми
само повремено и у различитим временским интервалима;
2.
поремећаји у понашању који се учестало понављају и трају дуже време
и чине елементе укупног модела неприхватљивог понашања;
3.
ПУП који су чврсто фиксирани. У ту групу спадају деца или
малолетници који се јаве као починиоци казнених дела.
Деца с поремећајем првог и другог нивоа могу се обухватити третманом у школи
док се за децу из трећег нивоа примењује институционални третман.
Индикације у школи су: школски неуспех, неизвршавање школских обавеза, лош
социо - економски статус породице, негативан статус детета у школској средини, међу
вршњацима, малтретирање од стране друге деце и сл.
