САРАДЊА ПОРОДИЦЕ И 

ПРЕДШКОСЛКЕ УСТАНОВЕ

– СЕМИНАРСКИ РАД –

Студнет: 

                     Ментор:
                     

 фебруар 2023

САДРЖАЈ 

УВОД.........................................................................................................................................................3
ВАСПИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ.................................................................4
ЗНАЧАЈ САРАДЊЕ ПОРОДИЦЕ И ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ У РАЗВОЈУ ДЕТЕТА..............................5
ВРСТЕ И ОБЛИЦИ САРАДЊЕ СА РОДИТЕЉИМА...................................................................................6
МЕТОДЕ САРАДЊЕ СА РОДИТЕЉИМА..................................................................................................7
ПРИНЦИПИ У САРАДЊИ СА РОДИТЕЉИМА.........................................................................................8
ШТА ОБУХВАТАЈУ САДРЖАЈИ САРАДЊЕ С РОДИТЕЉИМА................................................................12
ШТА ОТЕЖАВА САРАДЊУ ПОРОДИЦЕ И ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ................................................13
ЗАКЉУЧАК..............................................................................................................................................18
ЛИТЕРАТУРА..........................................................................................................................................19

2

background image

ВАСПИТАЊЕ У ПОРОДИЦИ И ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ

Васпитање у породици је природан процес, који резултира из целокупног начина 

живота у породици, међусобних односа поверења и љубави између њених чланова, 
климе и атмосфере, њене чврстине и заједничких интереса њених чланова. Дете се 
понајпре   у   породици   социјализује,   односно   стиче   искуства   о   животу,   о   људима   и 
њиховим међусобним односима.

Оно   стиче  свест   о   самоме  себи,   усвајајући   и  формирајући   одређене   моралне 

ставове, погледе и схватања о свету који га окружује. Породица је заслужна и одговорна, 
како  за  развој  и васпитање детета,  тако  и  за .извесне  пропусте.  Ма колико  желели 
добробит свом детету, понекад несвесно, а понекад и свесно родитељи чине мање или 
веће грешке и пропусте у васпитавању, при чему се руководе најчешће својом животном 
филозофијом, својом интуицијом, својом сналажљивошћу и знањем.

„Савремени темпо и услови живота неминовно уплићу у породично васпитање 

детета и дечји вртић. Имајући у виду чињеницу да развој не може бити само последица 
спонтаног физичког и психичког сазревања, нити само резултат породичних утицаја, 
вртић, у ствари, представља вид друштвене бриге и помоћи породици, који се базира на 
савременим научним сазнањима и поставкама“ (Вукомановић, 1989: 9).

Сасвим је сигурно да се огроман утицај породице и вртића остварује спонтано, 

кроз   понашање   и   емоционалне   односе   учесника   у   васпитању,   кроз   ставове   и   црте 
личности које испољавају. Дете, заправо, спонтано учи одређене поступке и начине 
реаговања у појединим ситуацијама, формира ставове и односе према животу, усваја 
одређене   особине   личности.   Пример   понашања   у   родитељском   дому   и   вртићу 
представља, у ствари, моћно средство утицаја на дететов развој.

Ако   су   родитељ   и   васпитач   ентузијасти   –   дете   ће   научити   да   ужива   у 

свакодневном животу и раду; ако родитељ и васпитач показују смисао за хумор – дете ће 
научити да се смеје и да проналази духовиту страну живота; ако су родитељ и васпитач 
нежни – дете ће научити да буде нежно у односу на друге људе; ако су родитељ и 
васпитач сигурни – дете ће научити да веру је и буде сигурно; ако су родитељ и васпитач 
искрени – дете ће научити да буде одговорно и самодисциплиновано; ако родитељ и 
васпитач воле живот и људе – и дете ће волети свет око себе, јер љубав рађа нову љубав. 
Дакле, родитељ и васпитач су модел детету, сваког минута у сваком дану.

Усвајање понашања, односно учење по моделу, углавном се одвија аутоматски, 

често   готово   независно   од   свести.   Овај   „мач   са   две   оштрице"   пружа   подједнаку 
могућност за усвајање и позитивних и негативних облика понашања. Шта ће и колико 

4

дете   усвојити   –   зависи   од   степена   и   природе   емоционалне   везаности   за   родитеље, 
односно васпитаче, од особина личности детета и одраслих и на крају од садржаја датог 
пона^ сања. Ово су, у ствари, само неки од битних фактора, који одређују смер, карактер 
и трајност учења, односно одређују да ли ће дете само имитирати одређено понашање 
родитеља и васпи-тача или ће се пак са њим поистовећивати и усвајати' га као своје.

И   породица   и   вртић   у   намери   да   утичу   на   дететово   понашање   примењују 

одговарајуће васпитне поступке.

Родитељи одређене статове у васпитању деце, заузимају најчешће спонтано, на 

оснoву животних ставова и искуства. Васпитачи, с друге стране, смишљено усмеравају 
развој дете, на основу педагошких и психолошких сазнања.

Када се говори о породичном и друштвено организованом васпитању, нипошто их 

не треба супротстављати једно другом. Они, напротив, комбинујући се, једно из другог 
природно и логички произилазе. Све већа испреплетеност породичног и друштвеног 
живота и њихов неминовни узајамни утицај на развој и васпитање деце, управо захтевају 
да се многи елементи који карактеришу породичне односе уносе у васпитно-образовни 
рад са децом у вртићу и обрнуто

ЗНАЧАЈ САРАДЊЕ ПОРОДИЦЕ И ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ У 
РАЗВОЈУ ДЕТЕТА

Први   степеник   у   напредовању   детета,   његовом   усавршавању   и   стварању 

могућности за даље подстицање урођених потенцијала и способности, је подршка од 
стране чланова породице. Емоциаонални развој детета, могућ је уз родитељску љубав и 
бригу. Родитељи ће личним примером, увђањем својих потенцијала, способностима за 
решавање проблема,  показивањем  толеранције,  остваривањем  добре  комуникације у 
друштву, показати пут детету и утицати на његов здрав развој. 

Деца, кроз разне активности у породици, су у могућности да се сусретну са 

конкретним проблемима и проналазе решења за исте, учећи при том шта је прихватљиво, 
а   шта   неприхватљиво   понашање   у   друштву.   Родитељи   преносе   на   децу,   уче   их 
културним, друштвеним и људским  вредностима. Породица је најодговорнија за раст и 
развој деце. Педагошки потенцијал који имају родиљи у породици је од великог значаја и 
мора   се   искорисити   за   бољу   сарадњу   у   васпитно-образовним   установама   ,   где   се 
продубљује   дечји   развој.   Вредносне   оријетнације   које   картактеришиу   породично 
васпитање, уједно су и специфичности васпитно-образовног рада у вртићима и школама. 

Усклађеност између породичног васпитања и васпитања у васпитно-образовним 

установама, зависи личности родитеља, деце, васпитача и учитеља, њиховог погледа на 
свет и односа према обавезама и другима. Неминовно је да постоји урозчно последична 
веза између ова два васпитања. Да би се блиска веза између њих остварила потребна је 
сарадња, размена информација, знања и искуства, као и флексибилност, обострасно 
разумевање и отвореност за сарадњу. 

Васпитно   –   образовна   делатност   тежи   да   буде   оптимално   организована,   и 

педагошки јасно усмерена ка сарадњи породице и предшколске установе, од чега ће у 
многоме зависити потпуније схватање и практично остваривање циљева васпитања и 
образовања.

5

background image

Želiš da pročitaš svih 19 strana?

Prijavi se i preuzmi ceo dokument.

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.

Slični dokumenti