Organizacija i menjanje stavova

IX Predavanje – Organizacija i menjanje stavova

(Menjanje stavova – takođe, videti iz Rotove knjige, s. 324-328) (u Zborniku tekstova).

Teorije konzistentnosti

Konzistentnost = saglasnost, doslednost, logičnost, logička povezanost, sledstvenost, neprotivrečnost

Socijalni psiholozi su prikupili veliki broj podataka koji pokazuju da se stavovi organizuju, i isto tako i menjaju, prema principu kognitivne konzistentnosti. Osnovna zamisao jeste da ljudi teže da održe konzistentnost između: a. uverenja, vrednosti i stavova; b. stavova i ponašanja; c. različitih stavova. Organizovanje stavova, uverenja i ponašanja u strukture koje karakteriše unutrašnja konzistentnost (usklađenost) istovremeno naglašava i predstavlja izraz ljudske racionalnosti: racionalno ponašanje kao takvo može se nama samima i drugim ljudima predstaviti kao konzistentno.
Kognitivna konzistentnost predstavlja tako snažan poriv u našem socijalnom životu da se njeno odsustvo ili suprotnost (nekonzistentnost) doživljava kao ekstremna neugodnost. (Neki autori tumače pojavu shizofrenije kao ekstremni primer poremećaja nastalog usled postojanja simultanih nekonszistentnih komunikacija). Stoga ljudi teže da smanje ili izbegnu nekonzistentnost kadgod je to moguće. Istraživanja pokazuju da sredstva koja oni koriste za postizanje konzistentnosti mogu značajno da odstupaju od racionalnih kriterijuma: želja da se postigne konzistentnost može biti racionalna, ali često sredstva da se to potigne – nisu.

Postoje tri osnovna teorijska pristupa u okviru teorija konzistentnosti: Hajderova teorija ravnoteže ili balansa (Heider, 1946), teorija podudarnosti ili kongruentnosti Osguda i Tanenbauma (Osgood i Tannenbaum, 1955) i Festingerova teorija nesklada ili disonance (Festinger, 1957).

Zajednička postavka: da mišljenje, uverenja, stavovi i ponašanje pojedinca teže da se organizuju na smislen i racionalan način. Proces davanja smisla velikom broju informacija sa kojima se susreće jeste predmet analize teorija konzistentnosti. Cilj = predstava o svetu i okolini kao uređenim i predvidivim, tj. podložnim kontroli.

a. Teorija ravnoteže (balansa)

Hajder, 1958: Ljudi teže da stvore što koherentniju i uravnoteženiju sliku o svojoj okolini i pojavama oko sebe kao i o sebi samima. Oni teže kognitivnoj ravnoteži ili stabilnosti između onoga što znaju o raznim objektima; između znanja o objektima i osobama koje su u vezi sa tim objektima; kao i skladu između znanja o objektima i osobama s jedne i sopstvenog ponašanja, s druge strane. Da bi postojala ravnoteža mi nastojimo da naša znanja, naše ocene i naši postupci prema nečemu ne budu protivrečni, već usklađeni. Stanje neravnoteže izaziva napetost i dovodi do težnje da se ponovo uspostavi sklad.
Hajder je pretpostavio jednostavan sistem koji opisuje subjektivnu sredinu neke osobe (način na koji se svet opaža): ona je sastavljena od entiteta (ljudi, ideja, događaja) i odnosa među entitetima; postoje dva tipa ovih odnosa: a. sentimentalni odnosi – koji se tiču dopadanja i nedopadanja; i b. odnosi jedinstva (unit) koji se tiču pripadanja (ima veze sa…, nema veze sa…). Prvi tip odnosa je relevantan kada je o stavovima reč, pošto su oni evaluativne prirode.
Teorija balansa uzima u obzir tri vrste entiteta: osobu (P) čijom se subjektivnom sredinom bavimo; drugu osobu (O); i neki objekat (X), koji može biti i treća osoba. Teorija balansa se bavi time kako su organizovani odnosi između ova tri entiteta sa aspekta kognitivne strukture osobe P.
Na osnovu kombinacije različitih odnosa (+ i -) između svakog od ova tri entiteta Hajder šematski predstavlja trijade odnosa ravnoteže i neravnoteže: stanje ravnoteže uvek postoji kada su sva tri odnosa pozitivna ili kada su dva odnosa negativna a jedan pozitivan; u svim ostalim slučajevima postoji stanje neravnoteže.

.