Poremećaji glasa i govora

UVOD

Pod pojmom govor podrazumevamo način izražavanja misli i saobraćanja među ljudima pomoću sistema verbalnih simbola. Govor (jezik) ima važnu ulogu u svakodnevnom životu. Razgovaramo sa drugima, čitamo novine, radimo i učimo. Jezik nam takođe služi i da oblikujemo misli kao i da planiramo.
Funkcija govora zahteva motornu zrelost i inteligenciju, ali se razvija učenjem (uloga majke). Tako dete od 6 meseci, koje izgovara pojedine slogove (“guče”), opaža da su izvesni fonemi privilegovani u pogledu delovanja na okolinu. Ono ih, zbog toga, reprodukuje mnogo češće nego ostale i uvežbava se ponavljajući ih (ma, pa, ta…). Ovo je proces učenja govora (slika 1.): slog udvostručen od deteta, prihvaćen je od okoline a ta pozitivna reakcija okruženja podstiče dete da ih ponavlja i povezuje (mama, tata, baba i sl.).

Evolucija govora po vremenu sastoji se od nekoliko stadijuma:

1.    Stadijum plakanja (kmečanja) izraz nezadovoljene želje;
2.    Stadijum gukanja, oko drugog meseca, vrsta spontane verbalne igre, ista je za normalnu decu različitih jezičkih područja i postoji čak i kod gluvog deteta ili onog kod kojeg će se otkriti afazija;
3.    Stadijum uvežbavanja ljudskog govora počinje oko devetog meseca tepanjem, kada dete podražava ritam rečenice odraslih, ponavljajući slogove. Izgovor se postepeno poboljšava, rečnik se proširuje: 10-20 reči u 18 mesecu života, više od 200 reči u 24 mesecu života;
4.    Stadijum rečenice oko 24 meseca. Već oko 20. meseca, dete združuje dve reči od kojih svaka ima svoje značenje (beba, auto, mama, tata …), a zatim prelazi na stdijum rečenice. Rečenicu karakteriše upotreba glagola, koji je u infinitivu ili participu i pokazuje neku akciju: tata-ide-auto, beba-papa-supu. Govor se postepeno razvija i oko treće godine pojavljuju se zamenice (”ja”), predlozi i glagoli;
5.    Stadijum socijalnog govora nastaje oko 6. do 7. godine; pojavljuje se konverzacija a nakon nje i monolog.

Poremećaji govora su različiti i mogu se dovesti u vezu sa različitim uzrocima:

1.    Poremećaj sluha, mutizam ili kašnjenje govora srazmerno intenzitetu oštećenja sluha;
2.    Malformacije ili lezije fonatornih organa (zečija usna, rascepi nepca);
3.    Neurološke lezije, odgovorne za poremećaj artikulacije i ritma (dizartrije) ili kompleksne alteracije govora (afazije);
4.    Mentalni poremećaji. Bolesnici sa mentalnim poremećajima često imaju izražene poremećaje govora koji mogu da pomognu pri postavljanju dijagnoze. Posebno je recimo kod nekih slučajeva šizofrenije govor teško poremećen. Takvi bolesnici se rado služe čudnim, nastranim, apstraktnim i simboličnim govorom, sastavljenim od novih reči (neologizmi).
U ovom radu najviše će biti reči poremećajima govora uzrokovanim neurološkim lezijama.