Psihologija rada

1. Osnovni pojmovi – radno mesto, posao, zanimanje, psihologija rada i njene oblasti

Psihologija rada – predmet i zadatak:

• I/O psihologija je disciplina ‘koja se bavi razvojem i primenom naučnih principa na radno mesto’.

• Industrijska psihologija polazi od ‘menadžerske perspektive o organizacijskoj efikasnosti’.

• Organizacijska psihologija traga za ‘razumevanjem organizacijskog ponašanja zaposlenih kao i unapređenjem njihovog blagostanja na radnom mestu’ (Spector, 2006, str. 5)

• Čukić (2004) definiše glavni problem Psihologije rada kao istraživanje neusklađenosti u socijalnoj razmeni između radnika (rad) i organizacije (kompenzacija). Otuda, zadatak ove discipline on definiše kao prikupljanje znanja i njegova primena u organizacijskoj praksi da bi se uskladila razmena između pojedinca i njegove organizacije (str., 8).

• Tokom istorije psihologije rada, ovaj zadatak se ostvarivao na različite načine sledeći različite doktrine u ovoj oblasti tj., išlo se od Tejlorizma do doktrine ljudskih resursa.

Šta je to radno mesto, posao i zanimanje?

• Radno mesto predstavlja skup zadataka koje obavlja zaposleni u kompaniji
• Posao je grupa sličnih radnih mesta.
• Zanimanje čine slični poslovi koje može da obavlja osoba sa određenim kvalifikacijama (Shartle prema Tomeković, 1978, str. 27).

U toku razvoja u okviru psihologije rada, razvila su se i izdvojila tri područja:

1. Kadrovska ili personalna psihologija: osnovni zadatak je prilagođavanje čoveka poslu, a polazi se od činjenice da postoje individualne razlike između ljudi, s jedne strane, i specifičnih zahteva posla, s druge strane. Ovaj zadatak se ostvaruje pravilnim profesionalnim usmeravanjem, selekcijom i raspodelom, obučavanjem i motivacijom radnika.

1. Inženjerska psihologija: pojava se vezuje za istraživanja Mekvorta, koji je došao do prve teorije pozornosti (vigilanse). Naročito se razvija posle uvođenja automatizovanih sistema. U tom smislu, osnovni cilj inženjerske psihologije je prilagođavanje tehnike i uslova rada psihofiziološkim mogućnostima radnika. Za razliku od kadrovske psihologije, u inženjerskoj rad je usmeren na traženje opštih pravilnosti i zakonitosti prihičkih funkcija, kao i na prilagođavanje mašine i uslova rada psihofiziološkim mogućnostima prosečnog radnika.

1. Područje međuljudskih odnosa: oblast je nastala kao rezultat Mejovih i kasnijih brojnih istraživanja. Po nekima, ova oblast se naziva socijalna psihologija u preduzeću, i ona se bavi problemima socijalnog ponašanja individue unutar grupe, međugrupnim odnosima…. S druge strane, kao primenjena nauka, ona međuljudske odnose posmatra ne uopšteno, kao oblik socijalnog ponašanja, nego sa stanovišta psihofizičkog zdravlja, zadovoljstva i produktivnosti pojedinca i efikasnosti grupe i radne organizacije u celini.

2. Pojava psihologije rada: Naučno upravljanje

NAUČNA ORGANIZACIJA RADA:

Jedan od korena Ornagizacionog ponašanja je takozvana “NAUČNA ORGANIZACIJA RADA“ – (“Scientific management”):. Radi se o teorijskom pristupu poznatom pod nazivom „tejlorizam“, po svom glavnom protagonisti Frederiku Tejloru. Ova naučna škola bila je popularna od 1900. do 1930. godine.

Osnovni principi:

a)      Specijalizacija rada – specijalizovanje pojedinaca za pojedine maksimalno pojednostavljene radne operacije

b)      Naučna metodologija u rukovođenju (“one best way”)

c)      Pažljivo analiziranje i standardizacija zadataka koji se izvode tokom rada (tzv. studija vremena i pokreta)

d)     Selekcija i trening zaposlenih na naučnim osnovama

e)      Koncepcija radnika kao tzv. ekonomskog čoveka (kasnije zamenjena koncepcijama o “socijalnom čoveku” i “samoaktualizujućem čoveku”)

Ovaj pristup se zalagao za fragmentalno angažovanje radnika u samo jednoj prostoj operaciji, i samo delom njegovih sposobnosti, smatrajući da je za motivisanje dovoljna ekonomska motivacija, tj motivisanje zaradom. Ovo je povećalo produktivnost, ali samo do nekih granica, jer se daljim pojednostavljenjem i strogim propisivanjem ponavljajućih radnih operacija pojačava monotonija i slabi motivacija, a produktivnost smanjuje.

STUDIJA VREMENA I POKRETA:

Frank i Lilijen Žilbret razvijaju studije vremena i pokreta, kako bi pronašli najefikasniji način obavljanja posla. Studije su bile u duhu tejlorizma i ideje o visokoj specijalizaciji i racionalizaciji rada.

Svrha studije pokreta – da se na osnovu analize različitih radnih stavova i motornih akcija iznađu oni stavovi i pokreti koji radnika najmanje umaraju, koji zahtevaju najmanje psihomotorno naprezanje, koji su najudobniji i koji ujedno dozvoljavaju najuspešnije izvođenje posla.

Kompleksne radne aktivnosti najpre se analiziraju kao skup jednostavnih pokreta, zatim se utvrđuju suvišni i neusklađeni pokreti, da bi se najzad definisali i integrisali samo ekonomični pokreti.

–        Pokreti se klasifikuju u određene kategorije, koje mogu biti različitog stepena složenosti

–        Nakon identifikacije motornih operacija i njihove klasifikacije, nastoji se promenama u

1) načinu rada i

2)objektivnoj radnoj okolini pokrete ograničiti samo na one koji su nužni za posao

Gilbreth i Gilbreth identifikovali 18 takvih osnovnih jedinica

Tehnike studije pokreta

1. sistematsko posmatranje utreniranih stručnjaka
2. fotografija za produženom ekspozicijom
3. snimanje pokreta kamerom

Pored smanjenja broja suvišnih pokreta i zamenjivanja napornijih lakšima, veća efikasnost je ostvarivana i boljim integrisanjem pokreta njihovim ritmičkim slaganjem u sekvence koje se lakše uče i lakše izvode. Položaji tela pri radu su, takođe modifikovani. Prilagođavanje opreme radniku se prvenstveno ogledalo u organizovanju radnog prostora u zonama dohvata ruku i nogu, kako bi se izbeglo neekonomično naginjanje tela ili hodanje.

Cilj studije vremena – utvrditi optimalnu brzinu pokreta i optimalno trajanje čitavog operativnog ciklusa, te na osnovu toga odrediti standarde produkcije

–        studija vremena pretpostavlja da je čitava radna operacija rastavljena na sukcesivne akcije

–        sukcesivne akcije se biraju tako da mogu biti izmerene dovoljno precizno

–        prilikom izrade standarda produkcije, trebalo bi biti utvrđene na osnovu prosečnog vremena uvežbanih radnika, tzv. standardno vreme

–        standardno vreme bi trebalo da bude takvo da 25‐50% radnika mogu da ispune

PROBLEMI STUDIJE RADA:

Uz porast produkcije, rasle su i plate, ali relativno skromno, i predstavljale su glavno motivaciono sredstvo. Povećanje produktivnosti ovim putem često je dovodilo do smanjivanja broja zaposlenih, jer je isti obim proizodnje postlo moguće postići sa znatno manjim brojem radnika.