Šekspirove rane komedije, opšti uvod i analiza „San letnje noći“

Uvod

Rana grčka komedija je u oštrom kontrastu sa dostojanstvom i ozbiljnošću tragedije. Aristofan, veliki majstor komedije, koristi u svojim delima sve vrste humora, od farse, preko šala sa seksualnom konotacijom, do satire i književne parodije. Za razliku od tragedije, radnja nije ponikla iz tradicionalnog mita i legende, već je proizvod kreativnosti i imaginacije pisca. Glavna tema je bila politička i društvena satira. Tokom vekova, komedija se udaljava od tih tema i fokusira na porodična pitanja, posebno na prirodu ljudskih odnosa i ljubavnih komplikacija. Takva univerzalna tema bila je predodređena da opstane i, zaista, putovala je od Grčke preko rimske civilizacije i, sa renesansnom preokupacijom klasičnim temama, u renesansnu Evropu, u Englesku, i u savremeni svet dvadesetog i dvadeset prvog veka, gde vidimo grčku komediju u filmovima i na televiziji.
Šekspirove komedije (ili tačnije rečeno, Šekspirova dela koja su najčešće opisana kao komedije), baš kao i tragedije, ne uklapaju se dobro ni u jednu kategoriju. One su generalno identifikovane kao Šekspirove komedije po tome što su pune zabave, ironije i blistavih igra reči. One, takođe, obiluju prerušavanjem i lažnim identitetima sa zamršenim radnjama koje je teško pratiti (na primer San letnje noći), i ekstremno kompleksnim završecima. Svaki pokušaj opisivanja ovih dela u okviru jedne grupe ne može dati ništa više od površnih kontura. Komplikovani završeci su ključ za razumevanje suštine ovih dela i onoga što ona zapravo jesu.
Uzmimo Mletačkog trgovca za primer – delo poseduje elemente ljudskih odnosa i ljubavi. Kao i obično postoje dva para. Jedna od žena je prerušena u muškarca kroz veći deo dela – tipičano za Šekspirove komedije – ali druga je u veoma neprijatnoj situaciji – mlada Jevrejka zavedena od strane plitkog i dosadnog hrišćanina. Predstava se završava proslavom gde svi zajedno, kao i obično, slave svoju ljubav i način na koji su se stvari odigrale u njihovim životima. Takvo razrešenje dolazi uz potpuno uništenje života jednog od aktera. Jevrej, Šajlok je čovek koji je napravio grešku i bio primoran da skupo plati za nju izgubivši sve što je od vrednosti, uključujući i versku slobodu. To su skoro dve priče – komična struktura sa ugrađenom ličnom tragedijom. ‘Komedija’ je okvir koji služi da se poveća efekat tragičnih elemenata. Hrišćani su sebični, plitki i okrutni izvan granica zamislivog, i bez traga savesti. To je upotreba komične forme u cilju predstavljanja nečeg veoma dubokog i mračnog. Bogojavljenska noć je slična – opisuje poniženje čoveka od strane članova grupe kojima se ne dopada. Kao i u Mletačkom trgovcu, njegova patnja je jednostavno zanemarena u komplikovanoj komičnoj završnici.
Ni jedno od ovih dela, bez obzira koliko je puno života, ljubavi, smeha i radosti, nije bez tame i težine u svojoj biti. Mnogo buke ni oko čega, kao i Antonije i Kleopatra (‘tragedija’ sa strukturom komedije) su čuda kreativnog pisanja. Šekspir neprimetno povezuje drevnu mitološku ljubavnu priču i modernu izmišljenu, protkane u zabavnu dramu u kojoj svetlo i tama sustižu jedno drugo kao oblaci i sunce po vetrovitom danu, dok drama u svakom trenutku preti da propadne u ambis, ali prevazilazi tu opasnost u složenom završetku. Kao i tragedije, ova dela prkose kategorizacijama. Sva ona skreću pažnju na niz ljudskih iskustava – sa svom svojom tugom, radošću, zajedljivošću, tragedijom, komedijom, tamom, svetlošću, kao i na njihovom dubinom.

San letnje noći (A Midsummer Night’s Dream) je pozorišni komad Vilijama Šekspira. Veruje se da je napisan između 1590. i 1596. godine, a opisuje događaje oko venčanja atinskog princa Tezeja i amazonske kraljice Hipolite. Ovo je jedno od Šekspirovih najpopularnijih i najizvođenijih dela. Na ovu temu najpoznatije opere napisali su Bendžamin Britn i Feliks Mendelson.

San letnje noći
Teme, simboli, motivi

Teme
Teme su osnovne, a često i univerzalne ideje istražene u književnom radu. Ljubavne teškoće. “Put istinske ljubavi nikada nije bio lak”, komentariše Lisander, artikulišući jednu od najvažnijih tema u delu San letnje noći – teškoće u ljubavi. Iako većina sukoba u drami potiče iz romantičnih nevolja, i iako drama obuhvata niz romantičnih elemenata, ona nije zaista ljubavna priča, jer distancira publiku od emocija likova kako bi se podsmehnula mukama i nevoljama onih koji pate u ljubavi. Ton drame je toliko veseo da publika nikada nije u sumnji da će se stvari završiti srećno, i zato je slobodna da uživa u komediji neopterećena tenzijom neizvesnog ishoda.
Tema ljubavnih jada često je istraživana kroz motive ljubavne neravnoteže, to jest, kroz romantične situacije u kojima disparitet ili nejednakost ometa harmoniju odnosa. Najizraženiji primer ovog disbalansa je asimetrična ljubav među četvoro mladih Atinjana: Hermija voli Lisandera i Lisander voli Hermiju, Helena voli Demetrijusa, ali Demetrijus voli Hermiju umesto Helene. Jednostavna brojčana neravnoteža u kojoj dva mladića vole istu devojku, ostavlja jednu od njih sa mnogo interesenata, a drugu bez i jednog. Delo ima veliki potencijal za tradicionalni ishod, a radnja je u mnogo čemu zasnovana na potrazi za unutrašnjom ravnotežom. Kada bi se ljubavni čvor razvezao u simetrične parove, bio bi postignut tradicionalni srećan kraj. Slično tome, u odnosu između Titanije i Oberona, neravnoteža proističe iz činjenice da je Oberonova žudnja za indijskim dečkom Titanije prevazilazi njegovu ljubav prema Titaniji. Kasnije, Titanijina strast za Vratilom predstavlja neravnotežu izgleda i prirode: Titanija je lepa i graciozna, a Vratilo je trapav i groteskan.

 
Magija
Magija vila, koja proizvodi najbizarnije i najurnebesnije situacije u delu, predstavlja još jedan centralni element koji doprinosi fantastičnoj atmosferi Sna letnje noći. Šekspir koristi magiju i da otelotvori gotovo natprirodnu moć ljubavi (simbolizovanu ljubavnim napitkom), kao i da stvori svet nadrealnog. Iako zloupotreba magije stvara haos, kao kada Pak greškom nanese ljubavni napitak na Lisanderove kapke, magija ipak razrešava tenzije u delu vraćanjem ljubavnog balansa međ kvartet mladih Atinjana. Pored toga, lakoća sa kojom Pak koristi magiju za svoje ciljeve, kao kada preoblikuje Vratilovu glavu u glavu magarca i kada stvara glasove Lisandera i Demetrijusa, stoji nasuprot teškoćama pokušaja zanatlija da izvedu svoju predstavu.