Socijalizam za XXI vek – odgovor Venecuele na neoliberalne tendencije globalizacije

UVOD

Talas globalizacije koji je zahvatio svet osamdesetih godina prošlog veka, a naročito nakon završetka Hladnog rata, predstavlja dinamičan proces ekonomskog, političkog i idejno-kulturnog objedinjavanja sveta u moderan „svetski sistem“, u kome su svi akteri povezani i međuzavisni zahvaljujući tehnološko-informatičkoj revoluciji i brzom razvoju transporta. Proces sve gušćeg globalnog povezivanja svih delova društvenog života izazvan tehnološkim napredovanjem predstavlja „objektivni proces globalizacije“, od kojeg je nužno razlikovati njenu drugu dimenziju, „socijalnu formu ili karakter“ koju ta međuzavisnost dobija. Miroslav Pečujlić ističe da „objektivna“ međuzavisnost sveta ne određuje automatski prirodu globalizacije – „ona može zadobiti autoritarne ili demokratske, asocijalne ili humanije forme, može predstavljati izvor povećane kooperacije ili pretećih konflikata“. Karakter globalizacije oblikuje se pod uticajem „težnji i interesa vladajućeg krila globalne elite moći“, sastavljenog od „složene mreže socijalnih grupa koje zauzimaju komandna mesta u organizacijama koje predstavljaju centre svetske moći i bogatstva“.
„Forma“ savremenog procesa globalizacije oblikovana je pod dominantnim uticajem zastupnika neoliberalizma, koji se odnosi na „skup filozofskih i ekonomskih ideja, ali i političke prakse kojima je zajednički imenilac insistiranje na minimalnoj državi i tržišnim uslovima privređivanja i poštovanje individualnih ljudskih sloboda i prava“. Norveški autor Torsen ističe da iako sam termin upućuje na definiciju neoliberalizma kao „vrste oživljenog liberalizma“, nije u pitanju obnavljanje liberalne tradicije u celini, već oživljavanje posebno „ekstremne verzije ekonomskog liberalizma“, jednog od pravaca u okviru šire liberalne ideologije. Dok se liberalizam u celini posmatra kao prilično široka politička ideologija koja se zalaže za državno uređenje kojem je cilj što je moguće veća sloboda pojedinca postignuta kroz demokratski proces pod zaštitom pravne države, ekonomski liberalizam se zalaže, pre svega, za ekonomsku slobodu pojedinaca i što manje državne intervencije u ekonomiji koja treba da bude zasnovana na privatnoj svojini i slobodnom tržištu. Od ovih postavki polazi i neoliberalizam, koji smatra da je jedina legitimna uloga države da štiti individualnu slobodu, prevashodno trgovačku slobodu pojedinaca i korporacija i da društvom treba da upravljaju slobodni tržišni mehanizmi, a ne država. Glavna karakteristika neoliberalizma je „težnja da se privatizuje i depolitizuje donošenje svih odluka u društvu“, odnosno da se „što je više moguće poslova prepusti tržištu i drugim procesima u kojima pojedinci sami odluče da učestvuju, a što manje istinski političkim procesima“. Zbog toga praktična primena neoliberalizma često dovodi do premeštanja moći iz političkih ka ekonomskim procesima, odnosno sa države na pojedince i tržišta. Neoliberali smatraju da „slobodni tržišni mehanizmi i međunarodna trgovina oslobađaju kreativni potencijal i preduzetnički duh koji su ugrađeni u spontani poredak svake ljudske zajednice i time dovode do ostvarivanja veće individualne slobode i blagostanja, efikasnijeg raspoređivanja resursa, i na kraju, višeg stepena ekonomskog razvoja i ukupnog prosperiteta“. Neoliberalno shvatanje „moralnih vrlina“ jeste sposobnost da se „kompetentno učestvuje na slobodnom tržištu i da se prihvate rizici koji proističu iz brzih promena koje karakterišu tržišnu utakmicu“, iz čega proizilazi da se „nejednakost i socijalna nepravda smatraju moralno prihvatljivom, barem do mere u kojoj takvo stanje stvari predstavlja rezultat posledica slobodno donešenih individualnih odluka“, što znači da „pojedinci treba sami da snose odgovornost za svoje postupke“.
Neoliberalne ideje počinju da prevladavaju osamdesetih godina XX veka kada zamenjuju „kenzijansko-socijaldemokratski projekt“ koji je bio dominantan u „zapadnom svetu“ i delu zemalja u razvoju u periodu posle Drugog svetskog rata. „Kenzijansko-socijaldemokratski projekat“ zagovarao je mešovitu privredu, odnosno dominaciju privatnog sektora uz važnu ulogu vlade i javnog sektora. On je predstavljao korekciju neregulisanog kapitalizma čije su negativne posledice dovele do velike socijalne nejednakosti i ekonomske krize tridesetih godina XX veka. Ovaj model je omogućio da se „održava ravnoteža između ekonomske konkurentnosti i socijalne države“, jer se „vrline privatne svojine kombinuju sa sektorima javne svojine i kontrolom nad nizom ekonomskih tokova – uz istovremeno odbijanje svake pomisli na masovniju nacionalizaciju. Razgranat aparat socijalne države postaje garant pune zaposlenosti, podizanja životnog standarda i široke mreže socijalne zaštite za sve građane. Široka redistribucija prihoda smanjuje socijalne nejednakosti, preokreće reku ekonomskog blagostanja u korist siromašnijih slojeva. Stabilnost „socijalnog“ kapitalizma počiva na društvenom ugovoru moćnih sila: razgranatom aparatu države, kolektivnoj moći sindikata i organizaciji poslodavaca.