Strategije čitanja u pripoveci Švabica Laze Lazarevića

Strategije čitanja u pripoveci Švabica Laze Lazarevića

Proces čitanja i uloga čitaoca

Tokom 19. veka književna kritika je prilikom proučavanja dela najveći značaj pridavala autoru, tačnije njegovoj biografiji. Ovi kritičari smatrali su da će se svako književno delo najpotpunije shvatiti ako se upozna čovek koji je isto napisao. Nepouzdanost ove metode je dokazana. Veoma često biografski podaci nisu provereno tačni, a s druge strane, neće nam nimalo biti od pomoći pri proučavanju Ilijade i Odiseje, Šekspirovih tragedija i mnogih drugih sličnih dela. Mi možemo doznati mnoge zanimljivosti, ali služeći se samo spoljašnjim pristupom (osim biografije on uključuje i kontekst u kome je delo nastalo) nećemo u potpunosti objasniti delo, otkriti tajnu života njegova.
Kritičari su ovo uvideli, pa su sa autora usmerili svoju pažnju isključivo na sam tekst. Čitalac je dugo bio najmanje povlašćena i zanemarivana kategorija. Nova kritika pokušava to da „ispravi“, ističući da bez čitalaca ne bi ni bilo književnog dela. Krajem 20. veka na čitaoce se sve manje gleda kao na ne-pisce, na niže druge. Smatra se da je u svakom piscu moguće uočiti skrivenog, potisnutog čitaoca. Književna dela ne žive na policama. M. Blanšo je s pravom istakao da je jedna knjiga koju niko ne čita nešto što još nije napisano.
Književno delo je shematska tvorevina, u njemu postoje praznine, tzv. mesta neodređenosti koje čitalac treba u procesu čitanja da popuni, tj. da konkretizuje. Baveći se ovim problemom, poljski fenomenolog Roman Ingarden je nastojao da utvrdi kako se struktura teksta prihvata u svesti čitalaca. Upravo u svesti čitalaca književno delo dobija svoj konačni oblik. Čitalac je onaj koji oblikuje tekst, te se on neminovno javlja kao saučesnik u njegovom stvaranju.Ipak, ni autora ne treba zanemariti. Iako čitalac aktualizuje naznačene aspekte na svoj način, on nije sasvim slobodan od intencija autora. Pisac je onaj koji upravlja čitaocem i manipuliše njime.
U postmoderni razvilo se osećanje da je čitanje nešto krajnje ambivalentno. Odlike modernih dela jesu defabulizacija, fragmentarnost, motivacija u njima često izostaje… „Oni su u mnogim slučajevima toliko fragmentirani, da mi svoju pažnju gotovo isključivo moramo posvetiti traženju veza između fragmenata; cilj tome nije da se komplicira spektrum veza, već da postanemo svesniji prirode naše vlastite sposobnosti povezivanja.“ Od čitaoca se očekuje da postane ko-auto, da osmišljava one elemente strukture dela koji su samo nagovešteni ili sasvim izostavljeni. Čitanje ni u kom slučaju ne sme biti pasivno, čisto primajuće, bez opštenja sa predmetima, bez pokušaja da se rečenice pojme. Čitanje mora biti aktivno i kreativno. Da bi se to desilo, mora biti ispunjen sledeći uslov: da sam tekst aktivira imaginaciju čitaoca. Čitanje bi u tom slučaju bilo igra imaginacije u kojoj podjedanako učestvuju autor i čitalac.
U pripoveci Švabica ima fragmentiranosti teksta, praznina koje čitalac treba da dopunjuje, tako da aktivno čitanje ne izostaje. Pripovetka pripada realističkoj prozi. Napisana je u pismima, u formi sentimentalnih romana 18. veka, među kojima je i Geteov Verter. Ovom fragmentiranošću i epistolarnom formom autor pobuđuje i drži pažnju čitaoca ne otkrivajući do kraja sudbinu narativnog subjekta.

Apelativne forme pripovedanja u pripoveci Švabica; odnos pripovedača i apostrofiranog čitaoca

Apelativne forme pripovedanja su načini pripovedačevog obraćanja čitaocu. Time se ovaj narativni modus približava dijalogu. „Pod sintagmom apelativni narativ podrazumevamo svaki oblik narativa koji se konstituiše putem eksplicitne komunikativne situacije, odnosno apostrofiranjem naratera“ . Međutim, dijaloga u pravom smislu te reči nema, jer nema povratnih replika. Povremeno može doći do citiranih odgovora onoga kome se pripovedač obraća, stoga ovaj (jednosmerni) razgovor Izer naziva fingiranim dijalogom.
Sama epistolarna forma kojom se autor pripovetke Švabica služi je apelativnog karaktera. Već u prologu možemo uočiti da autor koristi princip pseudodokumentarnosti. Možemo govoriti o dvama vrstama pripovedača. Okvirni pripovedač predstavlja se kao pronalazač izgubljenog i krnjavog rukopisa o ljubavi između Srbina i Nemice. Ovaj okvirni pripovedač istovremeno je i prvi čitalac tog rukopisa. NJegov saputnik, prijatelj i redaktor, jeste posrednik između pronalazača rukopisa i čitalaca. Ponudio je svom prijatelju pisma u otkup, u zamenu za album Pompeje. Motiv zamene ima funkciju nipodištavanja vrednosti ovog rukopisa, dok se posredstvom rđave dosetke o moljcima i lavi nagoveštava ideja o prolaznosti i propadljivosti svega ljudskog