Svetska ekonomija, globalizacija, tranzicija (9. deo)

1. MEĐUNARODNI EKONOMSKI
ODNOSI
1.1. Pojam i karakteristike međunarodne razmene
Razmena, odnosno trgovina različitim robama i uslugama ne odvija se samo unutar jedne nacionalne ekonomije već prelazi njene granice i obavlja se i između različitih ekonomija. Takva razmena, nazvana međunarodna, u savremenim uslovima poslovanja predstavlja nužnost.
Današnja međunarodna trgovina deo je dinamičnog i otvorenog svetskog sistema ekonomskih odnosa. Svetski ekonomski sistem čine nacionalne ekonomije i nadnacionalne ekonomske strukture i integracije. Nacionalne ekonomije su sve više upućene na razmenu sa drugim zemljama. Nadnacionalne, međunarodne ekonomske strukture jačaju i predstavljaju posebnu ekonomsku silu. U nadnacionalne međunarodne ekonomske strukture svrstavaju se razne međunarodne ekonomske organizacije i institucije. Tri glavne međunarodne ekonomske institucije, osnovane neposredno posle II svetskog rata, jesu: Međunarodni monetarni fond (MMF, engl. IMF), Svetska banka (engl. World Bank) i Svetska trgovinska organizacija (STO, engl. WTO). Ovde takođe možemo pomenuti i tendenciju stvaranja raznih makroregionalnih ekonomskih integracija, osnovanih kao vid trgovinskih sporazuma u cilju podsticanja slobodne trgovine između udruženih zemalja. Ove regionalne integracije se sreću i pod nazivom ’regionalni trgovinski sporazumi’ (engl. Regional trade agreements – RTA), a među najpoznatijim su EU, OECD, NAFTA, ASEAN, OPEC, MERCOSUR i dr. Osim ovih, postoji čitav niz različitih organizacija globalnog karaktera, od kojih mnoge deluju kao nevladine organizacije (NVO).
Vladajući proces koji oblikuje današnju svetsku ekonomiju je proces globalizacije; on počiva na procesima integracije, internacionalizacije, standardizacije i prenošenja suvereniteta sa nacionalnih ekonomija na nadnacionalne, globalne ekonomske i političke organizacije i strukture i pojedinačne ekonomske subjekte.
Međunarodna razmena uključuje transakcije na tržištima drugih zemalja, tj. na svetskom tržištu. „Pod pojmom svetskog tržišta najčešće se podrazumeva celokupna ponuda svih proizvođačkih zemalja u svetu kao i celokupna tražnja svih potrošačkih zemalja“, gde se javlja niz uticaja koji profilišu različitost i specifičnost spoljnotrgovinskog poslovanja u odnosu na poslovanje na domaćem, internom tržištu. Kao što navodi prof. dr Stanislava Acin Sigulinski, razlike između unutrašnje i spoljne trgovine rezultat su sledećih uticaja: (1) globalni privredno-sistemski činioci; (2) razlike s obzirom na područje delovanja; (3) klimatske razlike; (4) demografske razlike; (5) razlike u pravnim normama; (6) razlike u pogledu udaljenosti partnera; (7) razlike koje rezultiraju iz intenziteta intervencionizama pojedinih zemalja; (8) posebna znanja i sposobnosti stručnjaka za rad u spoljnoj trgovini.” Svaki od ovih uticaja predstavlja takođe kompleksan faktor i zahteva posebnu analizu.
Prema prof. Samuelsonu postoje tri osnova po kojima se razlikuje međunarodna od unutrašnje razmene. To su:
• Proširene mogućnosti razmene. Ovo se odnosi na širenje oblasti razmene. Međunarodna razmena podrazumeva dobijanje dobara i usluga kojih matična zemlja nema ili ih nema u dovoljnim količinama ili kvalitetu. Tako, bez međunarodne razmene ne bismo mogli da pijemo kafu, da razgovaramo mobilnim telefonom ili da imamo hiljade drugih artikala koji ne mogu da se nađu u našoj zemlji.
• Suverenitet država. Međunarodna razmena je razmena roba i usluga između suverenih država, tj. nacionalnih ekonomija. Država je suverena ako može da kontroliše tokove ljudi, roba, usluga i imovine koji prelaze njene granice.
• Devizni kursevi. Nacionalne ekonomije imaju svoju vlastitu valutu. Cena jedne jedinice strane valute izražena u domaćoj valuti naziva se devizni kurs. Postoji ustanovljen sistem međunarodnih finansija koji obezbeđuje neometan tok i odnose između različitih valuta.