Teorije o prevenciji krimanaliteta

UVOD

Središte ovog rada biće obrada teorija o prevenciji kriminaliteta. Nije moguće govoriti o prevenciji kriminaliteta, a da se ne sagleda iz određenog teorijskog ugla. Teorija kao pojam u osnovi podrazumeva niz pojmova  posredstvom kojih se objašnjava određena stvarnost koja je sadržana u tim pojmovima. Svaka teroija sadrži pojmove, kategorije, hipoteze i logičku strukturu na osnovu koje se stvarnost posmatra. Teorija ima sasvim konkretnu instrumentalnu funkciju, a to je da ukaže  na koji način, pod kojim okolnostima i sa kojim uzrocima se neka pojava dešava u društvenom životu. Tako su nastale različite teorije o kriminalitetu.

TEORIJE O PREVENCIJI KRIMINALITETA

Uspešna prevencija  prvensrveno zavisi od “predviđanja” kriminaliteta u smislu njegove manifestacije. Da bi se neka pojava predvidela neophodno je poznavati “zakonitosti” na osnovu kojih se ta pojava dešava.
Kada se govori o kriminalitetu i njegovoj prevenciji, tu nije reč o nekom potpuno samostalnom području za koje je izgrađena posebna nauka, naprotiv, kriminologija je multidisciplinarno područje koja se oslanja na znanja iz različitih nauka. U tom smislu sve teorije koje se bave kriminalitetom i njegovom prevencijom i nisu “teorije” u strogom značenju te reči. U suštini tu su u pitanju određeni teorijski pristupi koji su nastali na osnovama saznanja svih nauka koje metodoloski i teorijski apsolviraju društveni život na različite načine. Ove teorijske koncepcije su sasvim konkretne i poseduju relativno mali broj teorijskih pretpostavki, a razlog je što su te koncepcije usmerene na spoznaju konkretnih fenomena u konkretnim uslovima. U konkretnoj situaciji pojava o kojoj govorimo jeste kriminalitet. Osim toga, sve teorije o kriminalitetu imaju sasvim jasno naznačenu prgmatičnu funkciju, a to je da se kriminalitet kao takav spreči. Ovaj instrumentalizam sam po sebi ograničava polje delovanja teorija o kriminalitetu usmeravajući ga ka konkretizaciji koji se u analaizi koriste.
U nešto strožem smislu sve teorije o prevenciji kriminaliteta mogu se svrstati u takozvane “teorije srednjeg obima”. Ovaj tip teorija ima svoje izvore u primeni funkcionalističke paradigme na nalizu društvene stvarnosti, a u stvari označava proces kome se krupni teorijski pojmovi usmereni na široka empirijska područja prilagođavaju konkretnim potrebama, te iz njih nastaju mnogobrojne manje teorije čiji je cilj da smanje obim generalne teorije i time svoju teorijsku aparaturu prilagode potrebama koje se odnose na analizu  konkretnih empirijskih fenomena. Praksa je pokazala da teorije srednjeg obima imaju veliku mogućnost primene, a da znanja koja se posredstvom tih teorija dobijaju mogu refleksno da utiču i na globalne teorijske perspektive iz kojih je potekla izvedena teorija srednjeg obima.
U procesu nastajanja različitih teorija koje se bave prevencijom kriminaliteta, dešsavao se proces “nadogradnje”. To znači da se svaka sledeća teorija sinhrono vezivala na prethodne, te je svoje premise definisala ili kao nastavak nekog od poznatih pristupa, ili pak ex contra tim pretpostavkama. U svakom slučaju te teorije se po svom poreklu mogu okvalifikovati kao referente  Iz tih razloga u izvesnim situacijama je veoma teško napraviti jasnu razliku između tačke gde prestaje jedan i tačke gde nastaja drugi teorijski pristup. Tako se dešava da u velikom broju teorija možemo pronaći zajednička mesta, tj. pretpostavke hipoteze. Takođe, neretko se dešava da teorije o prevenciji kriminaliteta koje imaju sasvim raličita teorijska polazišta u krajnjoj linij nude veoma sličnu strategiju preventivnog delovanja, što dovodi u pitanje individualnost I originalnost ih teorijskih koncepcija