Etika u komunikaciji

Uvod
„Najmračniji krugovi pakla su rezervirani za one koji u vremenima moralne krize ostanu neutralni i suzdržani“.
Dante Alighieri

 
Pojam, definisanje i predmet etike
Ako hoćemo da damo uvodni pojam i odredbu etike, možemo poći od samog ovog termina i tako dati takozvanu terminološku odredbu ili definiciju.Pojam etika dolazi iz starogrčkog jezika od reči ethos koja je označavala običaj, naviku, karakter.
Od Aristetolove praktične mudrosti (phronesis) do Kantovih principa etike ( Sittlichkeit; moralnosti, običaji), koji u skladu sa racionalnim pristupima, etika je prema istoriji filozofije imala više faza. Grci su se bavili etikom kao generalnom teorijom vrline, smatrajući etiku, uz logiku i fiziku, delom filozofske nauke. Sofisti su tvrdili da se stavovi razlikuju od čoveka do čoveka i do naroda do naroda te da se njihovo rešenje objektivne stvarnosti pomeri na stavove i izbore samog čovjeka. Sa ovim rešenjem nad etikom se pojavila senka proizvoljnosti na koji su mnogi moralisti, među prvima Sokrat i Platon, reagovali nezadovoljstvom, pre svega braneći objektivno važenje određenih etičkih normi.
Sam termin etika i osamostaljenje etike kao posebne filosofske discipline vezani su za Aristotela.On je, deleći ljudsku psihičku delatnost na dve oblasti: na razumski, logički i nerazumski ili alogički deo (htenje,požude,) podelio i ljudske vrline i umešnosti koje tim oblastima odgovaraju.One koje odgovaraju razumskom delu (znanje, moć, shvatanja, pamet) nazvao je dianoetičkim (intelektualnim),a one druge koje se odnose na alogički deo-etičkim (moralnim). U ovu drugu grupu svojstava,odnosno vrlina spadaju,na primer,hrabrost ponos, umerenost itd. ‘’Posladnju oznaku etički primenila je njegova škola na učiteljove spise koji tretiraju moral i konačno na samu disciplinu.Tako je nastala reč etika.

 
Etika sa stanovišta Sofista
Ulogu sofista u istoriji etike moguće je shvatiti samo na fonu njihovog doprinosa filozofskoj misli i kulturi uopšte. Prvi su oni odlično pokrenuli pravac teorijsko-spoznajnog interesa sa prirode na čoveka. Suprotno svojim filozofskim prethodnicima, koji su tajne čovekovog postojanja tražili u prirodi, kosmosu, Protagora (oko 420 god p.n.e.) je izrekao svoju glasovnu postavku:
„Čovek je mera svih stvari: onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu“.
Tu više nije reč o običnom proširivanju predmeta filozofskog istraživanja. Sofisti su principski drugačije pristupili razumevanju čoveka. On je za njih nešto više od jedne pojave univerzuma (pa bila ona i viša); čovek je središte tog univerzuma, njegovo stvaralačko načelo. Na taj način sofisti pokreću tradicionalno uspostavljeni način filozofiranja: od kosmosa prema čoveku, od opšteg ka posbnom, od objektivnog ka subjektivnom.
Protagora svojom postavkom u biti zastupa posebno mesto čoveka u kosmosu.
Sofisti su postavili ključni problem etike: Jesu li dobro i zlo samostalne, nadindividualn biti ili su imanentni ljudskoj delatnosti?
Sofisti ne priznaju apsolutno dobro, posebno ne ono spolja nametnuto. Dakle, sofisti su utemeljivali etiku kao filozofsku disciplinu.