Usvojenje

USVOJENJE

Pojam – Roditeljski odnos se ne mora uvek zasnivati samo na biološkoj vezi, već može nastati i na osnovu pravnog akta – akta o usvojenju. Na taj način se pravnim putem zasniva i srodnički odnos između tuđeg deteta i lica koja ga usvajaju.
Usvojenje se može posmatrati kao pravni akt koji nastaje u određenom trenutku pred nadležnim organom, ali i kao pravno stanje koje nastaje posle toga, kao skup prava i obaveza između određenih lica koja stupaju u srodnički odnos.
Usvojenje je akt volje određenih lica kojim se stvaraju odnosi slični ili identični sa odnosima koji nastaju prirodnim putem.
Bivši ZBPO Republike Srbije je predviđao dva oblika usvojenja: potpuno i nepotpuno.
Naše pozitivno porodično pravo poznaje samo jednu vrstu usvojenja: potpuno usvojenje. Time se naše pravo svrstalo uz najveći broj evropskih zakonodavstava koja regulišu samo ovu vrstu usvojenja (nemačko, italijansko, švajcarsko, itd).
Potpunim usvojenjem se u potpunosti imitira srodnički odnos koji nastaje rađanjem. Dete se u potpunosti integriše u porodicu usvojitelja i istovremeno raskida sve veze sa prirodnom porodicom
Odluka o adopciji, zbog ovih vrlo značajnih posledica, ne može biti doneta bez sprovođenja procedure čiji je krajnji cilj da se proveri ispunjenost traženih uslova, a naročito interes deteta da bude usvojeno. Pored ovoga, treba na svaki način isključiti mogućnost nastajanja sukoba između biološke porodice i usvojitelja.