Porez na dodatnu vrednost

UVOD
Porezi na potrošnju su jedan od najstarijih oblika oporezivanja. Javili su se još u robovlasničkim državama. Danas, predstavlja osnovne poreske oblike u najvećem broju država u svetu. Veoma su izdašni i pomoću njih država prikupi veliki iznos sredstava za pokriće javnih rashoda. Najznačajniji oblici poreza na potrošnju su porez na promet, akcize i carine.
Porez na promet plaćaju svi građani u jednoj državi, jer se njime oporezuju svi akti prometa koji se vrše uz naplatu. Prema broju oporezivanih faza prometnog procesa imamo: svefazni ( bruto i neto) porez na promet, višefazni ( bruto i neto ) porez na promet i jednofazni porez na promet. Najznačajniji oblik poreza na promet je svefazni neto porez na promet, tj. porez na dodatu vrednost (PDV). On se naplaćuje u svakoj fazi prometnog ciklusa, ali tako da pogađa samo onu vrednost koja je u toj fazi dodata od strane obveznika i konačno pogađa krajnju potrošnju. Ovaj poreski oblik ima brojne prednosti u odnosu na porez na promet u maloprodaji, pa su ga zbog toga uvele skoro sve države sveta.
PDV oblik je potrošačkog poreza. Iz perspektive kupca, to je taksa na plaćenu cenu, a iz perspektive prodavca, to je porez samo na dodatnu vrednost proizvoda, materije ili usluge, iz računovodstvene tačke gledišta, to je deo faze proizvodnje. PDV je izumeo francuski ekonomista Moris Lore 1954. godine. Bio je direktor francuske poreske službe koja je 10. aprila 1954 uvela porez na dodatu vrednost. Ovaj porez je najpre uveden kao opterećenje za velike kompanije, ali je vremenom njegovo delovanje prošireno na sve oblasti poslovanja.

1. POREZ NA DODATU VREDNOST (PDV)
Svefazni (ili višefazni) porez na promet je porez na dodatu vrednost i danas predstavlja najrasprosranjeniji oblik poreza na promet u tržišnim privredama. Imaju ga sve zemlje Evrope, sve zemlje OECD osim Australije i SAD, većina zemalja Latinske Amerike, Južna Koreja, Kina itd. Svoj pobedonosni put porez na dodatu vrednost je započeo krajem šezdesetih godina ovoga veka.
Porez na dodatu vrednost se naplaćuje u svakoj fazi prometnog ciklusa, ali tako da pogađa samo onu vrednost koja je u toj fazi dodata od strane obveznika i konačno pogađa krajnju potrošnju. Dodata vrednost u konkretnoj fazi predstavlja razliku između prodaje i vrednosti u bilo kojoj fazi prometnog ciklusa. Teoretski to je moguće učiniti primenom indirektne i direktne metode. Direktna metoda (metoda sabiranja ili metoda oduzimanja) zbog teškoća u sprovođenju i brojnih nedostataka se ne primenjuje. Nasuprot tome, indirektna metoda, koja dominira u svim savremenim sistemima PDV se sastoji, ne u utvrđivanju poreske osnovice, već u izračunavanju poreske obaveze poreskog obveznika. Naime, obveznik je dužan da obračuna porez na isporuku dobara i na pružanje usluga, a zatim ima pravo da od tog iznosa odbije porez koji je platio kroz nabavnu cenu. Ovaj metod se naziva i metodom fakture, tj. metodom poreskog kredita. Primena ovog metoda doprinosi efikasnom suzbijanju poreske evazije, jer se zasniva na svojevrsnom lancu faktura.
U poreskoj literaturi široko je rasprostranjeno mišljenje da su PDV i porez na promet u maloprodaji slični poreski oblici u pogledu osnovnog ekonomskog dejstva izraženog u visini tereta. U prirodi je PDV da automatski razlikuje potrošnju od proizvedene robe, čak se radi o istoj robi tako da ne zahteva identifikaciju kupca. Ova karakteristika omogućila je PDV ujednačen tretman usluga i roba i postizanje veće privredne neutralnosti, kao i ravnomerniju raspodelu poreskog tereta.

2. TIPOVI PDV-A
U zavisnosti od toga kako se tretiraju nabavke stalnih sredstava, razlikujemo:

a) Potrošni tip PDV-a. To je dominantan oblik PDV-a u savremenim poreskim sistemima. Kod njega se sve nabavke koje se koriste u proizvodnji odbijaju prilikom utvrđivanja dodate vrednosti poreskog obveznika. Poreska obaveza se odnosi samo na potrošnju vezanu za lične potrebe, tako da su iz nje isključeni predmeti rada i sredstva za rad. Naime, pri nabavci opreme, kupac plaća i PDv, koji mu se kasnije vraća-refundira iz budžeta. Na ovaj način se stimuliše tehnološki prosperitet jednog društva.

b) Dohodni tip PDV-a. Kod obog tipa poreza na dodatu vrednost nije moguće da se u momentu nabavke opreme izuzme porez plaćen za opremu. Jedino na kraju godine dozvoljava se odbitak godišnjeg iznosa amortizacije za nabavljeno sredstvo.

c) Tip bruto PDV-a. Kod njega nemamo nikakvog odbitka pri nabavci osnovnih sredstava. Ovo dovodi do dvostrukog oporezivanja investicija u osnovna sredstva. Prvi put pri njihovoj nabavci, a drugi put kad se dobra i usluge proizvedena pomoću tog sredstva prodaju potrošačima. Prema tome, kod ovog tipa PDV-a nabavka osnovnih sredstava ima tretman krajnje potrošnje.

Za savremenu dobro organizovanu i efikasnu poresku službu administriranje, tj. obračunavanje i naplata poreza na dodatu vrednost nije suviše komplikovano. Delom to je zbog relativno jasne osnovice a delom zato što kao moderan porez raspolaže metodologijom utvrđivanja poreske obaveze. U tom smislu ne bi se moglo reći za tehniku oporezivanja da je suviše komlikovana, ali to podrazumeva prethodno ispunjenje određenih zahteva. Neophodno je postojanje stroge kontrole obračuna i naplate PDV.