Igrokazi i scenske igre

Igrokazi i scenske igre

BOŽIĆNA PRIČA
Likovi: pripovedač, mama, tata, Darko, Sunce, Mesec, Oblak, Zvezdica 1, Zvezdica 2, Zvezdica 3, Deda Boža.

(Radnja se dešava u jednoj kući. Uobičajena porodična atmosfera).

PRIPOVEDAČ: U jednoj priči, ne tako davno, živeo sa svojim roditeljima jedan dečak. Za neke je bio zločest, a za neke i ne baš tako zločest. Ali, da vam sada sve ne prepričavam, bolje da pogledate i poslušate sami šta se to tačno dogodilo.

(Pripovedač odlazi, a na sceni su dečak koji sedi na podu i igra se igračkama ili nešto čita, majka koja sedi i plete, te otac koji sedi u fotelji i čita novine).

1. prizor

MAMA: Darko, zašto nisi izbacio smeće?
TATA: Juče nisi doneo drva iz šupe!
MAMA: Svoj krevet jutros nisi namestio!
TATA: I svoj radni sto nisi pospremio!
DARKO: Jutros sam baš…
TATA: (Prekida ga). Ćuti! Nemoguć si ovih dana. Čak si i susedima uspeo loptom da razbiješ prozor. Šta ti je, zaboga?
DARKO: Ali, tata, to je Ivanova lopta. Ja sam je samo šutnuo.
MAMA: Eto, još si i bezobrazan! A da stvar bude još gora, tetki Zlati isplazio si jezik. Kako me je samo sramota bilo dok mi je to pričala.
DARKO: A ona je tetki Vlasti pričala da si ti lenja i neuredna i da nam je kuća uvek neuredna. Eto, zato sam joj isplazio jezik.
MAMA: E sad si stvarno preterao. Smesta na spavanje!
TATA: A dedi Boži ćemo javiti da ne dolazi kod tebe. Sutra će sva deca dobiti poklone, a ti nećeš.

(Majka odvodi Darka na spavanje, a otac odlazi na drugu stranu scene, iza paravana. Majka, takođe, nestaje iza paravana. Darko ostaje sam na sceni, u svojoj „sobi“. Leži i jeca. Posle nekog vremena ustaje).

2. prizor
DARKO: Zaspali su. Poći ću sam u svet i potražiti tog dedu Božidara. Sve ću mu objasniti. Sigurno ću dobiti svoje darove.

(Pojavljuje se pripovedač i obraća se publici.)

PRIPOVEDAČ: I tako, naš tužni dečak kreće u svet da tražiti dedu Božu. Lutao je on tako, lutao celu noć i na kraju se izgubio. Rano u jutro došao je u neki
nepoznat kraj, ali je, ipak, na nekoga naišao. Pogledajte šta se zatim desilo…

(Za to vreme dečak se ogleda, traži nešto, pomalo plače.)
SUNCE: (Pojavljuje se iza paravana. Zeva iz sveg glasa.). Aaaa! Baš sam pospan. Tako bih još malo spavao na svom krevetu od mekih, prozračnih oblaka. Čeka me tako naporan dan. Celi, celcati dan moram sijati da ljudi vide ulicom hodati i
da mama svom detetu može poljubac dati. Da tata vidi na posao poći, zato isto moram sijati. Šta sam ono rekao? Joj, joj, koliko samo posla! I da, umalo da zaboravih. Moram jutarnju maglicu sa livade poterati i mraz sa trave otopiti. Čekaj, čekaj! Ko to plače? Ko si ti? Aaa, sada te bolje vidim. Ti si onaj dečak koji cele zime hrani gladne i smrznute vrapčiće.
DARKO: Da, ja sam taj dečak. Izgubio sam se. Tražim jednog starog i sedog dedu Božidara. Pomozi mi, molim te!
SUNCE: Takvog ne poznajem. Hm, hm, ali pitaćemo nekog. Evo, na primer, onaj oblak, što gorke suze lije, jer ga niko za dobro jutro poljubio nije. Hej, oblače tužna lica, što plakati gorko stade, jesi li video starca sede brade?
OBLAK: (Pojavljuje se i govori kroz suze). Rado… bih… vam pomogao, kad… bih…samo mogao. Takvog video nisam. A ko je to s tobom, sunčani svate? I kakve ga to nevolje prate? (Priđe dečaku i zagleda se malo bolje u njega). Čekaj, čekaj! Da nije to onaj dečak koji je slučajnom prolazniku pokazao put kojim treba ići?
SUNCE: Upravo tako, oblačnog ti dana! To je taj dečak! Pomozi nam!
OBLAK: Pričekajte noć. Možda razigrane zvezdice znaju.
(Pojavljuje se pripovjedač. Gura Sunce u stranu, a dečak za to vreme ide na spavanje).
PRIPOVEDAČ: I tako, dečak je otišao na spavanje, a i Sunce je otišlo na zasluženi odmor. Ali, evo. Pojavljuju se i zvezdice. Da vidimo šta će sada biti.