Prorogacija nadležnosti

  UVOD

Prorogacija nadležnosti je jedan od osnovnih načina zasnivanja nadležnosti međunarodnog suda. U radu je obrađen i usklađen pojam prorogacije, kako prema međunarodnim zakonima tako i prema našim zakonskim propisima. Osnovna karakteristika i ujedno i značajna crta same prorogacije jeste i njen uslov, koji bi se u ovom slučaju označio kao Ugovor koji postaje valjan onda kada  barem jedna od ugovornih strana ima prebivalište na području jedne države članice EU, ugovor je valjan ako je sklopljen: pismeno ili usmeno s pismenim dokazom, u obliku koji odgovara praksi što su je stranke uzajamno uspostavile, u međunarodnoj trgovini, u obliku što odgovara trgovačkom običaju kojeg su stranke poznavale ili trebale poznavati, i kojeg ugovorne stranke takvih vrsta ugovora uopšte poznaju i redovno primenjuju. Da bi postojala prorogacija nadležnosti neophodno je postojanje omekšane forme ugovora, tj. na odgovarajući način to moraju formulisati uredbom.
Svaka dršava na suveren način uređuje odnose na svojoj teritoriji, a pravila jedne države samo nesporedno vrede u odnosima izvan njenog područja. S druge strane državne granice nisu prepreka za nastanak raznih odnosa između osoba različite pripadnosti. Upravo razrešenje tih odnosa nije moguće isključivom primenom pravila nacionalnog prava jedne države. S druge strane za sada ne postoji opšte nadnacionalno privatno pravo, izuzev u određenom smislu u smislu međunarodnog privatnog prava EU koje se izričito primenjuje u zemljama članicama EU.

Ako krenemo sa tumačenjem i opisom i karakteristikama termina „prorogacija nadležnosti“, neophodno je poći od pojedinačnog opisa i samog deklarativnog saznanja o terminima: „nadležnost“, međunarodna nadležnost“, i na kraju „prorogacija“.

Za pojam nadležnost se može reći da je to krug poslova jednog suda, a koji se prema strankama ispoljava kao dužnost suda da postupi u određenoj stvari – da raspravlja po tužbi. Ako uzmemo u obzir da sem stvarne, mesne i funkcionalne nadležnosti, postoji i nadležnost koja je se zove međunarodna nadležnost, a koja je u opisu ovog rada često upotrebljavana kao sinonim za rešavanje određenih situacija.

Kada imamo slučaj međunaordne nadležnosti onda znamo i da je reč o kompetencijama jednog pravosuđa, a ne konkretnog suda; propisi o međunarodnoj nadležnosti određuju sudovi koje države imaju pravo i dužnost da postupaju, ali ne određuju konkretno nadležan sud – to je prepušteno normama o stvarnoj i mesnoj nadležnosti zemlje čiji je sud međunarodno nadležan; u svakom slučaju, prilikom ocene svoje međunarodne, stvarne i mesne nadležnosti svaki sud uvek polazi od propisa svoje zemlje – primenjuje sopstveno pravo (lex fori).

Kada je u pitanju termin prorogacija, sveopšte je prihvaćen kao tremin koji se koristi u pravnoj nauci, imajući iza sebe i određenu reč koja će ga detaljnije opisati, kao što je to ovde slučaj sa pojmom nadležnosti. Za ovaj pojam se upotrebljava i termin prorogirana nadležnost, ugovorena nadležnost ili kako je gore navedeno nadležnost po sporazumu stranaka. Naravno, o ovoj vrsti nadležnosti će biti više reči u daljem radu.

1. Prorogacija nadležnosti – opšti pojam

Prorogacija nadležnosti je jedan od načina zasnivanja međunarodne nadležnosti domaćeg suda. Ovaj vid nadležnosti zavisi od sporazuma stranaka, odnosno pristanka tuženog na zasnivanje nadležnosti domaćeg suda. Taj pristanak može biti izričit i prećutan (prorogatio tacita).

Izričiti pristanak (expressis verbis)  može biti sadržan u pismenom sporazumu o nadležnosti, podnesku ili izjavi tuženog datoj usmeno pred sudom. Uslovi kod izričitog pristanka su da je bar jedna od strana državljanin Srbije i da je reč o sporu u kome je dozvoljeno ugovaranje međunarodne nadležnosti. A prećutni pristanak (prorogatio tacita)  postoji u sledećim slučajevima: ako je tuženi podneo odgovor na tužbu u kome nije osporio nadležnost; ako se upustio u raspravljanje, a da prethodno nije osporio nadležnost, ili ako je podneo protivtužbu.

I pored činjenice da ZMPP ne uređuje posebno formu prorogacionog sporazuma, trebalo bi prihvatiti rešenje iz člana ZPP, koji se odnosi na formu prorogiranja mesne nadležnosti (prorogatio iurisdictionis)

U ZMPP-u je u članu 24. data forma sporazuma, a u članu 23. se govori o sporazumu o nadležnosti suda, tj. u stavu 1. ovog člana se kaže da u stvarima sa međunarodnim elementom u kojima ima pravo Republike Srbije dopušta da slobodno raspolažu svojim pravima, stranke se mogu sporazumeti o nadležnosti stranog suda ili sudova za rešavanje već nastalog spora ili spora koji će nastati iz određenog pravnog odnosa.

U sadržinskom smislu, određeni sporazum bi mogao predviđati nadležnost suda određene zemlje za već nastali spor, ili za sve buduće sporove koji nastanu iz određenog pravnog odnosa. Generalna prorogaciona klauzula ( kojom se svi budući sporovi koji mogu nastati iz poslovnih odnosa stavlajju u nadležnost suda određene države) nije dopuštena.

Treba uzeti da je prorogacioni sporazum samostalan pravni posao koji ne deli sudbinu glavnog ugovora: ništavost potonjeg ne utiče na punovažnost prvog. On ima procesnu prirodu, a pravo merodavno za ocenu njegove punovažnosti je lex fori prorogati ( pravo zemlje čiji je sud prorogiran – dakle, srpsko pravo ukoliko je ugovorena nadležnost srpskog suda). S druge strane u slučaju derogacije srpske nadležnosti, naš sud bi njenu sadržinsku valjanost, osim po lex fori prorogati, imao ceniti i po srpskom pravu kao lex fori derogati. Tek ukoliko su ispunjeni zahtevi obeju prava, naš sud bi se imao oglasiti nenadležnim.