Organizaciona struktura javne i privatne bezbednosti

U organizacijama koje se bave pružanjem bezbednosnih usluga drugim korisnicima, a to su, pre svega, državne bezbednosne službe, bezbednosni menadžment predstavlja osnovni, ali ne i jedini, oblik menadžmenta, pošto takve organizacije obavljaju i čitav niz drugi funkcija (finansijske, planske, kadrovske, razvojne i dr.)[1].

Poznato je da oblici bezbednosti predstavljaju načine na koje se ostvaruje zaštita lica, imovine i poslovanja. Oni se često sistematizuju na obezbeđenje imovine, obezbeđenje lica, upravljanje bezbednosno-nadzornim centrom, prevoz i obezbeđenje novca i drugih vrednosnih pošiljki, obezbeđenje javnih skupova, poslove projektovanja i ugradnje sistema tehničke zaštite, itd.

Oblike, odnosno delatnosti kojima se ostvaruje bezbednost ne bi trebalo mešati sa funkcijama. Kada se kaže da se ovi poslovi ostvaruju kao “poslovna” funkcija, onda to u potpunosti čini složenijom funkciju rukovođenja ovim poslovima sa aspekta upravljanja celom organizacijom (preduzećem), odnosno svim njenim poslovnim funkcijama. U tom smislu, problem bezbednosti štićenih vrednosti ne može se svoditi samo na fizičko-tehničku komponentu, odnosno zaštitu od fizičkih rizika ugrožavanja. To bi značilo i da se poslovna funkcija ne obezbeđuje samo posredstvom instituta zaštite poslovne tajne, već i nizom bezbednosno-zaštitnih procedura kojima se propisuje željeno ponašanje[2].