Akti medjunarodnog prava

1. Uvod

Rad je izuzetno važna sposobnost ljudi, svrsishodna i svesno organizovana delatnost ljudi, radi postizanja nekog korisnog efekta, kojim se može zadovoljiti određena vrsta osobnih ili kolektivnih potreba. Kako se ljudsko društvo razvijalo potreba za izjednačavanjem, boljim uslovima rada, pravima radnika, prevazilazila je vremenom državne i nacionalne okvire. Vremenom se shvatilo da se udruživanjem, tj. stvaranjem raznih međunarodnih organizacija, kako problemi tako i rešenja lakše mogu implementirati i rešavati kroz međunarodne okvire, a samim tim i postati obaveza članica istih.
Kada smo govorili o izvorima radnog prava naglasili smo da pored domaćih izvora postoje imeđunarodni izvori radnog prava. U međunarodne izvore radnog prava spadaju:

– međunarodni ugovori
– konvencije i preporuke MOR-a
– akti organizacije Ujedinjenih nacija
– višestrani međunarodni ugovori

Ovi izvori prihvatanjem od strane suverenih država uvode se u domaće zakonodavstvo-unutrašnje, vršeći pravno dejstvo na unutrašnje radno pravo, bilo da se automatski-monistički uključuje u interno zakonodavstvo, bilo da se moraju doneti posebni propisi kojima će se regulisati odnosna materija-dualistički. Ustav, zakon, podzakonski akti i međunarodni ugovori su izvori i u drugim granama prava dok su konvencije i preporuke MOR-a specifični izvori samo za radno pravo. U svom radu ću objasniti kada je osnovana Međunarodna organizacija rada (MOR) i njen pojam, konvencije i preporuke MOR-a, odnosno koji su to akti međunarodne organizacije koji se koriste kao izvori radnog prava.

2. Stvaranje Međunarodne organizacije rada

Potreba međunarodnog regulisanja uslova rada i radnih odnosa je vrlo stara. Ovo je logična posledica činjenice da je radnički pokret, po ciljevima i praktičnoj potrebi u realizaciji tih ciljeva, imao internacionalno obeležje.
Prve ideje o međunarodnom uređenju radnih odnosa potekle su od pojedinaca još krajem XVIII veka. Smatra se da je prvi ideju izneo francuski ministar, za vreme vladavine Luja XVI Jacques Necker. On je 1788. godine prvi ukazao na potrebu međunarodnog uređenja pitanja nedeljnog odmora. Samo međunarodno priznanje ovog prava radnicima znači i garanciju njegovog postojanja. Početkom XIX veka ideju o međunarodnom regulisanju uslova rada prihvataju čak i pojedini poznati industrijalci. Oni su videli i svoje interese u internacionalizaciji ove ideje. Daniel Lengrid je smatrao da je internacionalizacija radnog prava moćno sredstvo za regulisanje odnosa u konkuretskoj borbi kapitala.
Savremenik industrijske revolucije i nosilac ideja socijalista – utopista Robert Owen je još 1817. godine najupornije upozoravao tadašnje velesile na potrebu i značaj međunarodnog uređenja radnih odnosa. On je 1818. godine uputio kongresu Svete Alijanse apel u kome je tražio međunarodnu zaštitu radnika od „neznanja i ekspoatacije”. Robert Owen se posebno zalagao za međunarodno regulisanje pitanja zabrane rada dece, ograničenja radnog vremena itd.
U drugoj polovini XIX veka idejom o međunarodnom uređenju zaštite radnika počinju da se bave međunarodna radnička uređenja i vlade pojedinih zemalja u Evropi. Prva internacionala, kao prvo međunarodno udruženje radnika, već je na svom Prvom kongresu (održanom 1866. godine u Ženevi) ukazala na potrebu izgradnje međunarodnog radničkog zakonodavstva, jer, uspešna borba u poboljšanju uslova rada radnika i njihove emancipacije ne može biti lokalni ili nacionalni problem .To je problem koji interesuje sve civilizacione nacije. Druga internacionala, osnovana 1889. godine, takođe se zalagala za međunarodno uređivanje radnih odnosa. Pitanje međunarodnog uređivanja radnih odnosa bilo je razmatrano i na drugim međunarodnim radničkim konferencijama i kongresima.
Na samom kraju XIX i početkom XX veka, naročito veliku važnost za ostvarenje ideje o međunarodnom uređenju zaštita radnika imao je osnivanje Međunarodnog udruženja za zakonitu zaštitu radnika 1900. godine kao i donošenje 19