Analiza kognitivnih promena kroz Pijažeove stadijume razvoja

1. Sažetak

Glavni cilj ovog seminarskog rada jeste praćenje toka kojim čovek od najranijeg detinjstva razvija sposobnost spoznaje sveta putem sticanja znanja o njemu, kao i vršenje analize kognitivnih promena kroz stadijume Pijažeove teorije. Uvodni deo rada sadrži nešto detaljniju biografiju tvorca, kao i nekoliko trenutaka u njegovom životu i radu koji bi se mogli smatrati ključnima za nastanak, ali i dalji razvoj teorije. Uvod sadrži i pregled teorije kognitivnog razvoja, ali i stadijuma i podstadijuma kroz koje čovek prolazi na putu do kognitivne zrelosti. Poslednji odeljak u okviru uvoda sadrži kritički osvrt na teoriju.
Metodološki deo obuhvata osnovne podatke o ispitanicima, instrument, metodu i tehnike koje su korišćene prilikom istraživanja, ali i opis koji je eksperiment primenjen kod svakog ispitanika pojedinačno. Na osnovu ishoda eksperimenta izvršila sam svrstavanje ispitanika u različite stadijume, ali je dat i kratak opis zbog čega se ispitanik nalazi na tom stadijumu. U okviru diskusije… Zatim slede zaključci…
Poslednji odeljak sadrži popis literature kojom sam se koristila pri izradi seminarskog rada, i koja mi je pomogla da detaljnije istažim kako život Žana Pijažea, tako i njegov rad u oblasti psisologija, koji ga je svrstao među najznačajnije psihologe svih vremena.

2. Uvod
Žan Pijaže je rođen devetog avgusta 1896.godine u Nešatelu, u Švajcarskoj. Bio je najstarije dete Artura Pijažea, koji je po profesiji bio profesor srednjevekovne književnosti, i Rebeke Džekson. Žan je već sa 11 godina napisao prvi, kratak naučni rad koji se ticao albino vrabaca. Ovaj naučni rad se smatra početkom sjajne naučne karijere koja se ogleda u preko 60 objavljenih knjiga i nekoliko stotina članaka koje je Žan Pijaže ostavio iza sebe.
Interes za mekušce je razvio u kasnom pubertetu, i bio stručnjak u toj oblasti već do kraja srednje škole. Na tom polju je objavio i mnoge radove, a za mekušce je ostao zainteresovan do kraja života.
Nakon mature studirao je prirodne nauke na fakultetu u rodnom Nešatelu, gde je potom i doktorirao. Za to vreme je objavio dva filozofska eseja koja se nazivaju njegovim “adolescentskim radovima”, ali se smatra da su bili važni za usmeravanje njegovog razmišljanja.
Nakon što je proveo semestar na univerzitetu u Cirihu , gdje se zainteresirao za psihoanalizu, iz Švajcarske odlazi u Francusku. Proveo je godinu dana radeći na „Ecole de la rue de la Grange-aux-Belles“, školi za dečake koju je osnovao Alfred Bine, a kasnije joj je upravnik bio De Simon, koji je zajedno s Bineom razvio dobro poznati test za merenje inteligencije. Tu je Pijaže standardizovao Bartov test inteligencije, i proveo prva eksperimentalna istraživanja rastućeg uma.
1921. postaje upravitelj istraživanja na Institutu Rousseau u Ženevi.
O privatnom životu Žana Pijažea i njegove porodice do danas se zna jako malo. Poznato je da se 1923. oženio koleginicom Valentinom. U tom braku je dobio troje djece: najpre dve kćeri, a potom i sina, i Pijaže je proučavao njihov razvoj od trenutka kada u postali odojčad pa sve do vremena kada im se razvija govor.
Pijaže je uspešno i naporedo držao nekoliko katedri: za psihologiju, sociologiju i istorjiu nauka u rodnog gradu, a od 1925. do 1929; istoriju naučnog mišljenja u Ženevi od 1929. do 1939; Međunarodnu kancelariju za obrazovanje od 1929. do 1967; psihologiju i sociologiju u Lausannei od 1938. do 1951; sociologiju u Ženevi od 1939. do 1952, a zatim genetsku i eksperimentalnu psihologiju od 1940. do 1971. Interesantno je da je bio jedini Švajcarac koji je pozvan na Sorbonu, gde je predavao od 1952. 1955. osnovao je, i do smrti vodio, Međunarodni centar za genetsku epistemologiju.