Cerska bitka

CERSKA BITKA 1914.

/Scenario/

Prestonica Austrougarske u leto 1914. godine, centar političkih intriga, visoke mode i valcera. Istovremeno, nad Evropom se nadvijaju tmurni oblaci – vesnici najvećeg ratnog sukoba u istoriji ljudskog roda, čiji su glavni protagonisti u Beču i Berlinu.
Prepoznatljivom krilaticom  DRANG NACH OSTEN – PRODOR NA ISTOK  dve carevine otvoreno najavljuju svoje planove o ponovnoj podeli sveta. U nemačkom usmerenju ka jugoistoku Evrope i namerama Austrougarske da se na Balkanu dokaže kao jedna od vodećih sila u Evropi, Srbija će biti prva, ali i najveća žrtva.
Poučena iskustvom iz Carinskog rata, Aneksione krize i Balkanskih ratova, za austrougarsku diplomatiju uklanjanje Srbije, koja se nalazila na putu ostvarenja njene balkanske politike i predstavljala veliku opasnost za integritet same Monarhije, bio je najvažniji zadatak.
“Slučaj” je hteo da pucnji na obali Miljacke na Vidovdan 28. juna 1914. godine i ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, u Beču i Berlinu budu prihvaćeni kao dobar povod za početak “dugo nameravanog rata” protiv Srbije. “Tragedija u Sarajevu predstavlja objavu rata Srbije Austrougarskoj”, a odgovor se mora dati “samo ratom”, odlučno izjavljuje načelnik austrougarskog Generalštaba Konrad fon Hecendorf. Austrougarska štampa atentat kvalifikuje kao “zločinačko”, “anarhističko” i “krvavo” delo za koje je odgovorna Srbija, odnosno, njena vlada i narod u celini.
Na ove optužbe srpska vlada i njen predsednik Nikola Pašić oštro reaguju posebnim cirkularom: “Austrougarska štampa počinje sve više i više optuživati Srbiju za Sarajevski atentat. Cilj je providan: treba ubiti Srbiji onaj visoki moralni kredit koji danas ona uživa u Evropi i bezumno delo mladog i egzaltiranog fanatika politički do kraja iskoristiti… Srpska vlada učiniće sve što do nje stoji da umiri duhove egzaltiranih ljudi u svojim granicama. Samo ona ne može nikako dopustiti da bečka štampa zavede evropsko javno mnjenje i da tešku odgovornost za zločin jednog austrougarskog podanika svali u čisto političkom cilju na ceo srpski narod i Srbinju…”
U Beču koriste priliku da optuže Srbiju i za velikosrpsku propagandu među južnoslovenskim narodima koja ugrožava same temelje Habzburške monarhije. Prema utiscima srpskog poslanika u Beču, u austrougarskim vladajućim krugovima su bili spremni “da od sarajevskog atentata stvore jedan svesrpski, jugoslovenski, panslavistički komplot, sa svim manifestacijama do sada ugušivane mržnje prema Slovenstvu i organizuju proces da bi sudili Srbiji i srpskom narodu”.
Austrija je, dakle, imala da bira ili da ostane celina ili da se raspadne na nacionalne države. “Ona je izvukla mač da čuva celinu, a ne da kazni Srbiju za ubistvo Franca Ferdinanda”, priznaje Konrad fon Hecendorf.
Srednjoevropske carevine su jednodušne u nameri da iskoriste priliku i atentat upotrebe kao pogodan izgovor za obračun Monarhije sa njenim južnim susedom, a Nemačke za rat ia istoku i zapadu Evrope. Dok načelnik austrougarskog Generalštaba tih dana vatreno izjavljuje: “Rat, rat i samo rat !”, iz Berlina vrše pritisak da se ne okleva sa napadom. “Srbi moraju biti uništeni i to brzo”, preti nemački kajzer Viljem II. U nemačkoj prestonici su uvereni da je za njihovu sopstvenu bezbednost važno da Austrija preživi kao velika sila; po mišljenju kajzera i njegove vlade, to je bilo nemoguće ukoliko se ne reši pitanje Srbije.
Specijalni propagandni rat i orkestrirana kampanja iz Beča i Berlina dostižu kulminaciju 23. jula, kada na adresu srpske vlade stiže nota austrougarske vlade u formi ultimatuma, s ponižavajućim zahtevima za koje se unapred znalo da ih Srbija ne može prihvatiti. “To je najstrašniji dokument od svih koje je ikada sačinila diplomatija”, a “država koja bi prihvatila te zahteve, prestala bi da bude nezavisna”, izjavljuje engleski ministar spoljnih poslova Edvard Grej.
Dobivši moralnu podršku svojih saveznika u Moskvi, Parizu i Londonu, uz savet da Austrougarskoj ne pruži priliku za optužbe i rešavanje sukoba oružjem, srpska vlada donosi odluku da u odnosima sa severnim susedom ide do krajnjih granica popustljivosti, “ali da ne može dopustiti narušavanje dostojanstva, suvereniteta i nezavisnosti države”.
Shodno ovakvoj odluci, odbijanje zahteva formulisanih u 5. i 6. tački ultimatuma, rezultiralo je prekidom diplomatskih odnosa od strane austrougarske vlade 25. i objavom rata Srbiji 28. jula:”Kraljevska vlada Srbije nije na odgovarajući način odgovorila na notu datiranu 23. jula koju je predao austrougarski ministar u Beogradu. Od ovog trenutka Austrougarska se smatra u ratu sa Srbijom”, stajalo je u telegramu koji je potpisao grof Berthold, ministar spoljnih poslova.