Odnosi Srbije i vizantijskog sveta krajem XII i u prvoj polovini XIII veka
СПИСАК СКРАЋЕНИЦА
Извори:
ВИИНЈ, IV ‒ Византијски извори за историју народа Југославије, том IV,
обрадили Јованка Калић, Божидар Ферјанчић, Нинослава Радошевић-
Максимовић, Београд 1986.
Првовенчани, Сабрани списи– Стефан Првовенчани, Сабрани списи,
Београд 1988.
Сава, Сабрана дела– Свети Сава, Сабрана дела, Београд 2005.
Теодосије, Житије Светог Саве – Теодосије, Житије Светог Саве, Београд
1992.
Данило Други, Животи краљева – Данило Други, Животи краљева и
архиепископа српских, Службе, Београд 1988.
Литература:
ИНЈ, I‒ Историја народа Југославије, I, Београд 1953.
Јиречек, Историја Срба, I ‒ Константин Јиречек, Историја Срба, до 1537.
године (политичка историја), I, Београд 1990.
ИСН, I - Историја српског народа, I, Београд 1981.
Ферјанчић, Стефан Немања, Историја и предање ‒ Стефан Немања ‒
Свети Симеон Мироточиви: историја и предање, Београд – Нови Пазар
1996.
Благојевић, Србија у доба Немањића – Милош Благојевић, Србија у доба
Немањића, од кнежевине до царства: 1168 – 1371, Београд 1989.
Благојевић, Историја српске државности, I – Милош Благојевић, Историја
српске државности, I, Нови Сад 2000.
Станковић, Манојло Комнин ‒ Влада Станковић, Манојло Комнин,
Београд 2008.
Острогорски, Историја Византије ‒ Георгије Острогорски, Историја
Византије, Београд 1993.
ИЦГ, II‒1 – Историја Црне Горе II‒1, Титоград 1967.
Орбини, Краљевство Словена – Мавро Орбини, Краљевство Словена,
Београд 2016.
Ћирковић, Срби у Средњем веку – Сима Ћирковић, Срби у Средњем веку,
Београд 1995.
Мандић, Царски чин – Светислав Мандић, Царски чин Стефана Немање,
чињенице и претпоставке о српском средњевековљу, Београд 1990.
1
Благојевић, Србија Немањића и Хиландар – Милош Благојевић, Србија
Немањића и Хиландар, Београд – Нови Сад 1998.
Родословне таблице – Родословне таблице и грбови српских династија и
властеле (према таблицама Алексе Ивића), Београд 1987.
Ферјанчић, Србија и византијски свет – Божидар Ферјанчић, Србија и
византијски свет у првој половини XIII века (1204‒1261), Зборник радова
Византинолошког института XXVII‒XXVIII, Београд 1989.
Оболенски, Шест византијских портрета – Димитрије Оболенски, Шест
византијских портрета, Београд 1991.
Димитријевић, Каталог – Сергије Димитријевић, Каталог збирке српског
средњовековног новца Сергија Димитријевића, Београд 2001.
2
2.3. Односи са Епирском деспотовином и Латинским царством
до
проглашења
Стефана
за
краља ................................................................... 20
2.4. Краљ Стефан и односи са наследницама
Византије ......................... 22
2.5.
Српска
архиепископија .......................................................................... 23
3. Стефанови наследници и грчке државе до обнављања
Царства ......... 26
3.1.Краљ
Стефан
Радослав......................................................................... 26
3.2. Први део владавине краља Уроша I и византијске
државе........... 28
4. Закључак...................................................................................................
....... 30
5. Извори
и
литература...................................................................................... 32
4
УВОД
Области које су Срби населили на Балканском полуострву
припадале су Византијском царству, али се Срби на том простору нису
окупили у заједничкој држави, већ су временом основали више
државотворних области.Срби су населили широк појас са различитим
областима од Саве на северу до Јадранског мора на југу, на чију је
самосталност временом утицало политичко окружење у коме су се
нашли. Уз неминован византијски утицај, на друштвени и политички
развој српских области утицала је и бугарска држава, поготово у време
цара Симеона (893‒927), као и угарска држава, од краја IX века.
У оваквој констелацији снага на Балканском полуострву, средишта
српске државности су се мењала и из приморја се померала ка
унутрашњости и обрнуто, да би у XI веку њен центар постала Дукља, која
је са 1077. годином призната као независна држава добијањем
краљевских инсигнија од папе Гргура VII.
краља Бодина и јачање Византије са династијом Комнина (1081‒1885), од
почетка XII века све више су пребацивали тежиште српског отпора
против Византије и борбу за обнову централне власти на север, у Рашку.
Рашки велики жупани, почевши од Вукана, не само да су јачали своју
власт и оснаживали своју област, већ су и постављали владаре у Дукљи.
Већ крајем XI века Вуканови напади на Византију попримили су
озбиљан карактер, а примирја су била склапана углавном тек по доласку
војске на челу са царем Алексијем I Комнином.
наставили су напоре да се Рашка ослободи византијске превласти и
прошири на њен рачун. У овим покушајима природни савезник постала
је Угарска, која је током XII века константно ратовала са Византијом.
ИНЈ, I, 240.
Јиречек, Историја Срба, I, 138‒139.
5
византијско-угарским сукобом 1167. године.
Резултат ових борби био је
тај да се Немања измирио са Страцимиром и Мирославом и они су
наставили да владају својим удеоним кнежевима,
од Манојла I,средивши односе са њим.
Међутим, уласком у рат на
страни Млетачке републике и Угарске, стицајем околности Немања је
остао сам и био принуђен да се преда Манојлу I. Иако је у Цариград
спроведен као заробљеник, временом је прихваћен као гост који је
прхватио сениорство византијског цара и до краја чије владе је остао
његов верни вазал.
Збивања након смрти Манојла I Комнана отварају нову еру у
српско византијским односима, специфичном периоду не само по
ширењу српске државе на рачун источноромејске империје већ и њеном
званичном осамостаљивању у периоду када Византијско царство за
одређено време престаје да постоји. Прекид у постојању Царства никако
није значио и нестанак византијског света, тако да су односи српске
државе са државама наследница у верском, културном, економском, а
делом и политичком погледу логичан наставак односа који су
успостављени од момента када су Срби постали препознатљив фактор
на византијском двору.
Најважнији извор за период после смрти Манојла I представља
дело Никите Хонијата који је био царски секретар, а који је под
Анђелима заузимао високе положаје, доспевши чак до места великог
логотета. Његова историја обухвата период до 1206. године и завршена је
у Никеји, након првог пада Византијског царства. Хонијатово дело
ВИИНЈ, IV, 144
Благојевић, Историја српске државности, I, 91.
ИСН, I,210.
Станковић, Манојло Комнин, 282.
7
Više u Istorija
Život u srednjem veku u Evropi
- SREDNJOVEKOVNA KNJIZEVNOST
- UNIVERZITET U NOVOM PAZARU - Departman za filološke nauke · Novi Pazar
- 10 stranica
Istorija granične policije u Srbiji
- Sistemi Bezbednosti
- Fakultet za obrazovanje diplomiranih pravnika i diplomiranih ekonomista za rukovodeće kadrove · Beograd
- 20 stranica
Pravni položaj žene u Starom veku
- Istorija prava i države
- Fakultet za pravne i poslovne studije, Beograd · Beograd
- 14 stranica