Odnosi Srbije i vizantijskog sveta krajem XII i u prvoj polovini XIII veka

Области које су Срби населили на Балканском полуострву припадале су Византијском царству, али се Срби на том простору нису окупили у заједничкој држави, већ су временом основали више државотворних области.Срби су населили широк појас са различитим областима од Саве на северу до Јадранског мора на југу, на чију је самосталност временом утицало политичко окружење у коме су се нашли. Уз неминован византијски утицај, на друштвени и политички развој српских области утицала је и бугарска држава, поготово у време цара Симеона (893‒927), као и угарска држава, од краја IX века.

У оваквој констелацији снага на Балканском полуострву, средишта српске државности су се мењала и из приморја се померала ка унутрашњости и обрнуто, да би у XI веку њен центар постала Дукља, која је са 1077. годином призната као независна држава добијањем краљевских инсигнија од папе Гргура VII.[1] Слабљење Дукље са смрћу краља Бодина и јачање Византије са династијом Комнина (1081‒1885), од почетка XII века све више су пребацивали тежиште српског отпора против Византије и борбу за обнову централне власти на север, у Рашку. Рашки велики жупани, почевши од Вукана, не само да су јачали своју власт и оснаживали своју област, већ су и постављали владаре у Дукљи.

Већ крајем XI века Вуканови напади на Византију попримили су озбиљан карактер, а примирја су била склапана углавном тек по доласку војске на челу са царем Алексијем I Комнином.[2] Вуканови наследници наставили су напоре да се Рашка ослободи византијске превласти и прошири на њен рачун. У овим покушајима природни савезник постала је Угарска, која је током XII века константно ратовала са Византијом. Иако су Срби у овим ратовима постизали одређене успехе, цар Манојло I Комнин (1143‒1180) успео је да их у више наврата потуче, како саме, тако и са Угрима и у великој мери је контролисао жупански престо у Рашки.