Demokratija

1.Uvod
Demokratija se najčešće objašnjava po etimološkom značenju reči. To je složenica od dve grčke reci: demos – narod i kratein – vladati, pa se demokratija objašnjava kao vladavina naroda. Međutim, ako bi se demokratija shvatala u etimološkom smislu, to bi značilo da nema ni države i njene vlasti, jer državna vlast znači određen odnos podčinjenosti između nadređenih i podređenih, između onih koji imaju vlast i onih prema kojima se vrši vlast.
Teško je objasniti demokratiju samo vladavinom većine, pa se govori da je demokratija vrlo složen sistem odnosa između države i građana u pravcu ostvarivanja slobode ličnosti građana i transformacije državne vlasti. Demokratiju karakterišu određena obeležja:
 Učešće svih ili većine u odlučivanju o opštim poslovima zasniva se na ideji o vrednosti svakog građenina,
 Razvija se poštovanje državno pravnog poretka i ostvarivanje zakonitosti u primeni prava i u vršenju državne vlasti,
 Državna vlast u odnosu sa građanima mora voditi računa o čoveku kao slobodnom biću i u granicama humanosti vršiti ovlašćenja,
 Građani uživaju određene slobode i prava, naročito politička i to bez ograničenja u pogledu pola, nacionalnosti, rase, vere i sl.,
 Država svojim građanima, kulturnim i obrazovnim sistemima, omogućava sticanje sve većeg obrazovanja i kulture,
 Ekonomski uslovi života su poboljšani u smislu slobodnijeg političkog opredeljenja,
 Političko organizovanje je pretpostavka ostvarenja demokratije, a mogu biti i razna profesionalna udruženja, kao što su sindikati,
 Učešće naroda u vršenju vlasti pojavljuju se u dva osnovna vida: učešće preko predstavnika i neposredno.

Demokratija je oblik državnog i društvenog uređenja u kome vlast pripada većini naroda. Demokratija je državno i društveno uređenje u kome vlast proizilazi iz naroda i pripada narodu.
Demokratija pripada redu velikih političkih pojmova koji se opiru sažetim i jednostavnim, definicijskim određenjima. Retki su pojmovi koji su se tako dugo održali u upotrebi, i u teoriji i u praksi, kao što je to pojam demokratije. Više od dva milenijuma upotrebe, pa i zloupotrebe, pojma demokratija učinili su da je taj pojam postao kontroverzan, dvosmislen, nedorečen, neodređen, difuzan, pa i konfuzan.
Za neke je demokratija oblik vlade, a za neke način društvenog zivljenja i odnosa u društvu. U svakom slučaju ovaj širok pojam, skreće pažnju na značaj i delovanje mnogih faktora demokratije koji nisu u užem krugu političkih načela, institucija i procedura. Slične razlike u ocenama vrednosti demokratije kao oblika političke vladavine mogu se naći u delima novijih i savremenih mislilaca.
Pojam demokratija obuhvata neke bitne elemente koji su opšti i trajni, kao što su: narod, sloboda, vlast, država, društvo, uređenje; kao i dodatne elemente koji su promenljivi i zavise od vremena u kome se javlja i definiše aktuelan tip demokratije. Ona nije ista u svakom vremenu i prostoru i na tim elementima se utvrđuje njena definicija.
U upotrebi su i neke druge definicije demokratije, ali su sve slične. Neke od njih su: „Demokratija je vlast naroda, od naroda, za narod“, ili: „Demokratija je vladavina naroda u njegovom sopstvenom interesu“, „Demokratije je vladavina lica koja su slobodno izabrana i odgovorna onim koji vladaju“, ili: „Demokratija je oblik političkog sistema u kome pored političke participacije građana postoji i njihovo konkretno učešće u odlučivanju“ i mnoge druge.
2.Uslovi za razvoj demokratije

Demokratija se ne “prima” uvek i svuda. Za tako složen i suptilan proces potreban je, kako Dal kaže, “neuobičajen sklop povoljnih uslova”, u koje on ubraja “pismenost, obrazovanje, ljudska prava, pošteno i nezavisno sudstvo, autonomiju organizacija i pluralizam, rasprostranjenost bogatstva i ravnomernost visine dohotka”.Dodaju li se tome i “reference” na kojima insistiraju drugi autori, nije teško zaključiti da se u pretpostavke za razvoj demokratije ubrajaju mnogi, najraznovrsniji faktori i činioci, od ekonomskih, socijalnih, političkih, kulturoloških i istorijskih, do međunarodnih, tzv. situacionih.
U najvažnije, i najneophodnije među njima, svakako spadaju: Pluralizam svojine i svojinskih oblika. Postojanje, odnosno apsolutna dominacija jednog svojinskog oblika (ma koji to bio), zakonito vodi formiranju ekonomskih monopola i uzrokuje zavisnost velikog broja ljudi od monopolskih vlasnika (zapošljavanje, otpuštanje s posla, uticaj na izbor mera javne politike i drugo). I obrnuto, pluralizam svojine i svojinskih oblika (koji uvijek znači izvesnu disperziju ekonomske, a time nužno i političke moći) brana je od totalitarističkih pretenzija i šansa za “alternativne” orijentacije i akcije.
Politički procesi koji se odvijaju pod sveobuhvatnom kontrolom nekog od nosilaca apsolutne moći (svejedno da li je to državna vlast ili neki “anonimni centar”), ili se temelje na neporecivim kolektivnim identitetima i vrednostima (nacionalnim, klasnim, verskim, ideološkim), više pogoduju nastanku raznih fundamentalizama i diktatura nego razvoju demokratije. To što takvi procesi, dok traju, uvek imaju masovne pristalice ne menja njihovu prirodu i krajnji ishod.