Državno uređenje i pravo u Starom Egiptu

Uvod
Pod pojmom starog ili drevnog Egipta podrazumevala se egipatska civilizacija, od praistorije do rimskih osvajanja. Stari Egipat je po nekim naučnicima najveća ljudska civilizacija, imajući u vidu vreme u kome je postojala, njena dostignuća i trajanje od 3000. godina.
Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost.Oko reke Nil formirale su se dve države, Donji Egipat u područiju delte Nila, Gornji Egipat južno od delte Nila. Oko 3100. godine p.n.e. kralj Harmer, vladar Gornjeg Egipta, osvojio je Donji Egipat i stvorio jedinstvenu državu, i utemeljio prvu dinastiju egipatskih faraona. Razdoblje prvih dveju dinastija naziva se ranim razdobljem ( 2925 – 2575 god. p.n.e. ).
U ovom periodu je procvetala egipatska kultura, koja je jasno ostala egipatskapa svojoj religiji, umetnosti, jeziku i običaju. Po državnom uređenju to je bila robovlasnička država, kao i sve ostale državestarog bliskog istoka. U vreme najvećeg proširenja obuhvatala je prostor od Nubije do Sirije, ali je sedište same civilizacije uvek bilo u dolini reke Nil.

RAZVOJ EGIPATSKE DRŽAVE (Stari Egipat)
Istorija Egipta se deli na tri velika perioda: na staro, srednje i novo carstvo.Prve političke organizacije na tlu Egipta su bile tzv. nome. Noma predstavlja skup nekoliko seoskih opština ujedinjenih radi organizovanja zajedničkih poslova na isušivanju i irigaciji zemljišta. Osim ovog osnovnog razloga svoga stvaranja, noma dobija još neka obeležja: centar je religijskog kulta, ima svoga poglavara, čije je poreklo verovatno od nekadašnjih rodovskih starešina. Stanovništvo se u nomama raslojava, odvaja se sloj bogatih koji eksploatišu pre svega robove, a sve više i slobodne ljude koji naglo osiromašuju. Nome često i ratuju međusobno.
Irigacioni sistem kao osnov egipatske privrede je brzo nametnuo potrebu stvaranja većih političkih celina. Hidrotehnički radovi su zahtevali veći broj robova i jedinstvenu organizaciju. To je mogla da omogući samo snažnija državna organizacija. Stoga se već u IV milenijumu pre n. e. stvaraju u Egiptu dve države. Ujedinjuju se prvo nome u donjem, severnom Egiptu, a potom u gornjem, južnom Egiptu. Oko 2900. (3200. g.) pre n. e. došlo je do ujedinjenja ove dve oblasti u jedinstvenu državu, pobedom Gornjeg Egipta nad Donjim, pod vladavinom faraona Menesa (Narmera). U državnim obeležjima i simbolima i titulama zadržaće se i dalje tragovi ove prvobitne podele.Politički centar će u vreme vladavine prvih dveju dinastija biti grad Tinis, da bi prestonica potom bila prenesena u Memfis.
Time počinje period starog carstva (III – VI dinastija, oko 2610¬2150. god. pre n. e.). Država se organizuje i jača, izgrađuje se strogo centralizovani, birokratski aparat vlasti. Vojna moć države raste, vode se brojni i uspešni osvajački ratovi, država se proširuje na Nubiju i Palestinu. Savlađuju se ostaci lokalističkih tendencija noma. Uvećavaju se moć i uticaj svešteničkog sloja. U ovom periodu se izgrađuju i monumentalne grobnice — piramide. Pred kraj starog carstva počinju socijalni nemiri i pobune, jačaju lokalističke tendencije. Centralna vlast slabi, te se država raspada na niz područja pod upravom samostalnih lokalnih knezova.
Cepanje države se neposredno odrazilo na njene privredne temelje. Zanemareni privredni sistem je doveo do privremenog opadanja privredne snage države, te je pokret za ponovno ujedinjenje Egipta bio uspešan. Carstvo je ujedinjeno oko 2040. god. pre n. e. pod vođstvom Mentuhotepa.
Srednje carstvo (oko 1991-1786. god. pre n. e.) predstavlja period obnove i širenja države i njenog kulturnog procvata. Za vreme vladavine Sezostrisa III (1878-1844) je država dostigla granice današnjeg Egipta. Razvija se živa trgovina. Utvrđen je centralizam i organizovan čvrst činovnički aparat. Smanjen je znatno uticaj sveštenstva. Položaj seljaka postaje sve teži, oni su opterećeni ogromnim obavezama i sloboda im se ograničuje.
U periodu novog carstva (1552-1085. g. pre n. e.). U ovom periodu je Egipat postao najveća vojna sila na istoku i stekao najveću teritoriju. Veoma je ojačao uticaj sveštenstva i njegova politička moć. Da bi suzbio moć sveštenika, faraon Amenofis IV (1363-1345) preduzima religijsku reformu, zamenjujući dotadašnji panteon jednim bogom, Atonom, predstavljenim sunčevim diskom. Reforma je bila kratkog veka, već Amenofisov naslednik Tutankamon je vratio stari kult. Pred kraj ovog perioda, Ramzes II stupa u rat protiv moćne hetitske države.
Krajem perioda novog carstva počinje opadanje egipatske države. Česti su ustanci robova i seljaka, a za vlast se bore sveštenici i strani vojnici najamnici.Egipat je osvojio persijski kralj Kambiz 522. godine pre n. e. Za kratko vreme, od 404-343. godine pre n. e. Egipat je uspeo da se oslobodi, a potom je opet pao pod persijsku vlast. Pod njom je ostao do osvajanja Aleksandra Makedonskog 332. god. pre n. e. Posle Aleksandrove smrti, Egipat će se naći pod vlašću njegovih vojskovođa dijadoha (naslednika), Ptomolejevića. To je period intenzivne helenizacije Egipta, sa prestonicom u Aleksandriji, koja predstavlja značajno kulturno središte.

DRŽAVNO UREĐENJE
Državna vlast u Egiptu je u potpunosti usredsređena u rukama jednog lica faraona. Izraz faraon predstavlja grčku transkripciju egipatskog pero, per-aa, štoznači visoki dom. Već i sam ovaj naziv pokazuje kakav je bio vladaočev položaj. On je u Egiptusmatran božanstvom i neposrednim potomkom bogova, te se njegovo lično ime nije smelo izgovarati. Da bi sačuvali čistotu krvi, faraoni se često žene svojim sestrama. Kao božanstvo on je na čelu religijskog kulta. O neograničenoj vlasti faraona svedoče posredno i njihove monumentalne grobnice — piramide.
Faraon je gospodar zemlje i ljudi. On ima zakonodavnu vlast. Donosi pravne propise rukovodeći se pri tom načelom pravičnosti i istinitosti. Ima i svojstvo najvišeg sudije, koji jedini može izreći najtežu kaznu.