Dužnička kriza u Latinskoj Americi 80-ih godina XX veka

UVOD

Pod pojmom finansijska kriza podrazumeva se proces opšteg kontinuiranog pada tržišne cene finansijskih instrumenata, na određenom tržištu. Do pada cene dolazi zbog povećanja ponude u odnosu na tražnju, odnosno kada je opšta ponuda vrednosnih papira, u dužem vremenskom periodu, veća od njihove tražnje. Disharmonija između ponude i tražnje javlja se iz pretežno dva razloga, a to je da investitori nemaju sredstva ili ne žele da ta sredstva ulaže u hartije od vrednosti. Disharmonija nadalje dovodi do pada privrednih aktivnosti odnosno smanjenja proizvodnje roba i ulsuga i njihove ponude na tržištu. Ako, pri nepromenjenoj tražnji ponuda opande, to neminovno vodi do rasta inflatornih uticaja usled čega novac gubi svoju dotadašnju vrednost. Takođe, kada novac gubi vrednost, dolazi i do pada kursa domaće valute u odnosu na stranu, odnosno treba izdvojiti više domaćeg novca za kupovinu strane valute.
Istorija bankarskih kriza koje posledično izazivaju teške ekonomske krize je poprilično duga. Velika depresija u 30-im bila je dodatno pogoršana bankarskim krizama u Sjedinjenim Američkim Državama i drugde. Poslednjih decenija veliki broj zemalja zadesile su finansijske nevolje različitih stepeni ozbiljnosti (oštrine), a u nekim od njih neprilike su se ponavljale. U skoro svim zemljama u tranziciji – koje su transformisale svoje ekonomije od komandnog sistema ka sistemu koji je tržišno zasnovan – vodeće banke pretrpele su velike gubitke, što je bilo rezultat visoke i fluktuirajuće inflacije i gubitka klijenata tradicionalnih preduzeća.
Tokom prethodne dve decenije ozbiljni problemi finansijskog sektora zadesili su mnoge zemlje. Prema analizi Lindgren, Garsia, Saal (1996), u periodu 1980-96. barem dve trećine zemalja članica MMF-a iskusilo je značajne probleme bankarskog sektora. U mnogim regionima gotovo svaka zemlja doživela je makar jednu ozbiljnu bankarsku poteškoću. Tokom 80-ih i 90-ih, bankarske krize bile su znatno učestalije i veće nego u 70-im, a pogotovo u odnosu na 60-te i 50-te godine, koje su bile obeležene relativnom stabilnošću, brzim privrednim rastom i oporavkom od posledica Drugog svetskog rata.
Finansijski problemi bili su posebno izraženi u nerazvijenim (mladim) tržištima ekonomijama u razvoju. Tokom 80-ih i u prvoj polovini 90-ih bankarske krize pojavile su se i u Latinskoj Americi (Čile i Kolumbija, odnosno Meksiko i Venecuela), a od razvijenih zemalja – u SAD, nordijskim zemljama i Japanu. Problemi bankarskog sistema koji su otpočeli sredinom 90-ih u nekim azijskim zemljama (Indonezija, Koreja, Tajland) proizveli su očiglednu mogućnost regionalnog širenja. Bankarske poteškoće ili krize u zemljama u razvoju stvaraju mnogo ozbiljnije negativne posledice (eksternalnosti) ostatku ekonomije nego krize drugih tipova finansijskih i nefinansijskih firmi. Više je formi tih posledica, a do prelivanja krize u sostatk sveta danas dolazi mnogo lakše nego pre imajući u vidu „princip spojenih sudova” i globalizaciju svetskog tržišta, zbog koje se potres na jednoj strani sveta vrlo lako prelije na sasvim drugi, ukoliko ekonomija nije izrazito stabilna i robusna.

Ozbiljne posledice javljale su se i za monetarnu politiku. Iskrivljuje se normalan odnos između monetarnih instrumenata i intermedijarnih i krajnjih ciljeva monetarne politike. Ugrožava se ukupno stanje monetarne politike, pri čemu mere monetarne politike kojima se limitira rast kamatnih stopa i kupuje vreme za oporavak banaka mogu da dovedu do značajnog pada međunarodnih rezervi, a da se valutna kriza proširi na dužničku krizu. Bankarske krize su često bile vodeći indikator platno-bilansnih kriza u zemljama u razvoju. U svim slučajevima, bankarske krize su rezultirale velikim gubicima imovine i prekidima ponude kredita za investiranje i trgovinu. Rešavanje kriza obično je uključivalo velike rashode državnih sredstava (fondova). Očigledno je bilo da je presudno (kritično) otkrivanje bazičnih indikatora koji bi mogli obezbediti rane nagoveštaje otpočinjanja bankarskih kriza, i razumevanje njihove dinamike, pogotovo u tekućem kontekstu finansijske globalizacije.
Ovaj rad će se, bez daljnjeg ulaženja u bankarske teorije, koncentrisati na dužničku krizu tokom osamdesetih godina 20. veka u Latinskoj Americi, koja je imala snažan impakt na ta društva u celini, na raslojavanje, socijalne tenzije, na porast kriminala, i sve ostale negativne posledice koje mogu imati ovakvi tektonski poremećaji.