Ekologija – Zaštita životne sredine

Uvod

Raznorodni i kompleksni uslovi održanja života na planeti Zemlji, jednim imenom nazvani životna sredina, mogu biti ugroženi kako prirodnim, geofizičkim, činiocima, tako i antropogenim, ili društvenim činiocima. Postoji mnogo dokaza da je ekonomska aktivnost čovečanstva glavni antropogeni faktor sadašnjih pormećaja životne sredine na Zemlji. Od sredine XIX veka, antropogeni uticaji na životnu srednu postaju sve značajniji, te danas nesumnjivo dominiraju. Od svih vidova ekonomske aktivnosti najveći uticaj imaju aktivnosti vezane za proizvodnju i upotrebu energije u raznim sektorima. Veze između stanja životne sredne i ekonomskih aktivnosti postaju predmet posebnih naučnih disciplina, koje se dinamično razvijaju od druge polovine XX veka. Odnos ekonomske aktivnosti i životne sredine u Srbiji, od polovine do kraja XX veka, ne odstupa od opštih, globalnih, zakonitosti u ovom domenu. Razlikujemo tri etape, u toku kojih su nastala tri “sloja” oštećenja životne sredine u Srbiji. To su:  I etapa socijalističke industrijalizacije, započinje periodom obnove, posle II svetskog rata i traje do raspada SFRJ. Za ovu etapu karakteristične su velike štete, svojstvene svim bivšim socijalističkim zemljama, te gotovo da nema specifičnosti Srbije, sem u vrsti i koncentracijama zagađenja. Najveći deo šteta po životnu sredinu, nastao u ovoj etapi, danas se manifestuje u vidu fondova zagađenja (pollution stocks), tj. predstavja problem tzv. ekološkog nasleđa (environmetal legacy), ili istorijskih zgađenja, naročito delikatan u uslovima restrukturiranja i privatizacije nekadašnjih državnih preduzeća; II etapa, od 1991. do 1999. obuhvata period od raspada SFRJ i ratova u okruženju, do NATO bombardovanja. To je doba raspada jugoslovnenskog tržišta, međunarodnih sankcija, teških političkih i ekonomskih zloupotreba, te jedne od najvećih hiperinflacija u svetskoj istoriji (Grupa G 17 1999). Za ovu etapu karakterisitčno je drastično pogoršanje ekonomske efikasnosti, naročito efikasnosti upotrebe prirodnih resursa. Kao posledica raubovanja tehničkog i prirodnog kapitala, lošeg, ili nikakvog održavanja sistema za prečišćavanje, opšte ekonomske destrukcije, bujanja podzemene privrede i uništenja pravnog sisitema, nastale su ogromene štete, nesvojstvene većini zemalja u tranziciji. Stanje u Srbiji se jedino može porediti sa stanjem u zemljama Zapadnog Balkana i Zakavkazja (Mnatsakanian 1996) i to samo donekle. Kada se govori o posledicama ovakvog stanja na životnu srednu, ne sme se prihvatiti nepromišljen zaključak da je zahvaljujući upravo ekonomskoj depresiji, stanje životne sredine spontano popravljeno. Ova suštinski pogrešna slika se dobija neadekvatnom primenom indikatora ekološkog stanja, od kojih su mnogi zaista ukazivali na pozitivne promene, na primer apsplutno smanjene emisija štetnih gasova iz industrije i saobraćaja, ili redukovanje hemijskih zagađenja vodotokova. Međutim, kada se podaci o emitovanim zagađenima stave u odnos sa ostvarenim outputom, dobija se porazna slika, koja ukazuje na neminovnost drastičnog pogoršanja stanja životne sredine, onda kada se privredna aktivnost bude normalizovala. III etapa, od 1999. do demokratskih promena u Srbiji 2000. je period NATO bombardovanja i neposredno posle. Štete na privrednim i infrasrukturnim objektima, izazvane vojnim dejstvima, imale su posledice i po stanje životne sredine. Radiološka (oslabljeni uranujum), hemijska (PCB) i fizička (praškaste materije) kontaminacija, imale su posledica i na stanje životne sredine. O dimenzijama ekonomskih šteta po životnu sredninu postoje različita mišljenja, no preciznih kvantifikacija nema2. Izvesno je da su štete nastale, da je period dejstava bio relativno kratkotrajan, te da su klimatski i ostali prirodni uslovi, po završetku NATO kampanje bili izuzetno povoljni za regeneraciju oštećene prirode. Otuda bi svaki pokušaj prikazivanja ranijih oštećenja životne sredine, kao posledice NATO kampanje, bio pogrešan i stručno neutemeljen.