Ekološka odgovornost u tranzicionoj ekonomiji

UVOD

Među mnoštvom egzistencijalnih kriza, sa kojima se danas čovečanstvo susreće, ekološka kriza zauzima posebno mesto. Zaštita i unapređenje čovekove sredine postali su globalan problem savremenog društva.
Životna sredina kao oblast istraživanja i ekološka odgovornost na početku XXI veka, privlače pažnju naučnika i praktičara različitih nauka. Postojeći problemi se nameću nauci i operativi, naglašenom aktuelnošću i akutnošću, a sve jasnije dolazi se do zaključka da zdrave životne sredine nema previše, da su brojni elementi u njoj ugroženi, da je stepen samoregulacije nekih objekata neznatan i da jednom poremećeni ekološki odnosi gotovo ničim i nikada ne mogu biti dovedeni u prvobitno stanje.
Negativne posledice ljudskog uticaja i industrije na životnu sredinu prevladale su u razvoju tranzicionih ekonomija toliko da su stvorile uslove ekološke krize koja je u stanju da prirodnu sredinu učini nepogodnom za život čoveka. Smena negativnih uticaja čoveka na životnu sredinu pozitivnim, danas je jedan od osnovnih zadataka za dalji održivi razvoj čovečanstva.
Suočene s problemima rasta i njegovim socijalnim posledicama, tranzicione zemlje nastoje po svaku cenu da otvore nove prostore rasta u novim sektorima, šteteći time osnovama samog sistema. Njihova osnovna nada leži u novim tehnologijama kao podsticaju životnosti sistema, a ne u promeni socijalnih odnosa. U tome im pomaže i ekološka kritika koja u najvećem delu zahvata posledice, a ne socijalne uzroke u samom sistemu.

Abstrakt:
U uslovima kada raznovrsni i mnogobrojni eksterni efekti dovode do neefikasne alokacije prirodnih resursa, primena odgovarajućih ekonomskih instrumenata kao što su razne forme sankcionisanja, porezi, subvencije i dozvole, ima krucijalni značaj. Promena načina proizvodnje, promena inputa, uvođenje sistema za kontrolu smanjenja zagađenja su jedan od načina za ostvarenje smanjenja zagađenja životne sredine.

Ključne reči: ekologija, održivi razvoj, eksterni efekti, ekonomski instrumenti
1. Eksterni faktori zagađenja

Društvena reprodukcija zahteva adekvatno tretiranje prirodnog okruženja. Kreiranje zajedničke politike, koja uvažava principe ekonomje i održivog razvoja, upućuje na nužnost dinamičkog ukrštanja ekonomskog, socijalnog, ekološkog i institucionalnog podsistema. U smislu održivog razvoja, odnosa ekonomije i ekologije, akcenat je dat na osnovu percepcije životne sredine kao izvora resursa za ekonomske aktivnosti.
Ekološki pokret tako često zadovoljava široke mase simpatizera i aktivista na “sitnim” uspesima, ali i nosioce kapitala na upozorenjima u kom smeru treba investirati kapital kako bi svi u društvu bili zadovoljni. Tako se deo ekološke kritike i njeni nosioci funkcionalno uklapaju u sam sistem i njime se nadopunjavaju kao njegov ekonomski i socijalni barometar.
Ubrzana industrijalizacija i iskorištavanje neobnovljivih izvora sa zagađivanjem okoliša, vode privredu prema samorazaranju i katastrofičnim ratovima za hranu, energiju, prostor i vodu. Zagađivanje životne sredine, pre svega, vode i vazduha, su pojave koju ekonomisti nazivaju eksternim efektima. Oni su posledica nesavršenog delovanja tržišnog mehanizma.
Kada neka fabrika ispušta hemikalije u obližnju reku, ona time povećava troškove prečišćavanja vode, preduzećima lociranim nizvodno. To su negativni eksterni efekti. Nasuprot tome, pozitivni eksterni efekti, su aktivnosti lica koja omogućavaju koristi drugima.
U zemljama u tranziciji stanovništvo nije dovoljno motivisano da poboljšava kvalitet ne samo životne sredine, nego i faktora proizvodnje. U tržišnim privredama, koristi takvih pozitivnih aktivnosti odražavaju se na tržišnu cenu imovine ili faktora proizvodnje. Problemi negativnih eksternih efekata često mogu da se prevaziđu definisanjem prava vlasništva, jer to pravo omogućava vlasniku da kontroliše eksploataciju resursa i naplaćuje naknadu za korišćenje.
U određenim slučajevima, privatna tržišta mogu da reše problem eksternih efekata bez uplitanja države. Optimalan način za to je internalizacija eksternih efekata.
U savremenim uslovima masovne proizvodnje pitanje negativnih eksternih efekata se nameće samo od sebe. Tržišta često nisu u mogućnosti da izvrše efikasnu alokaciju prirodnih resursa. To su svi slučajevi kada nastaju eksterni efekti. Dominantno shvatanje ekonomista jeste da bi mehanizmi slični tržišnim mogli da obezbede efikasno privatno i društveno ponašanje.