ДИПЛОМСКИ РАД
МЕЗОЕКОНОМСКИ СИСТЕМ КАО
ОРГАНИЗАЦИОНИ СИСТЕМ
Ментор:
др Бојан Јокић
Студент:
Миона Митровић
Пећ-Лепосавић, 2021.
УВОД
Под појмом економски систем подразумева се одговарајућа друштвена организација
производње. Отуда и њихово сврставање у категорију организационих система. С обзиром на сложеност тако
посматраних организационих целина, разликују се системи:
• микроекономије (економије произвођача појединца);
• макроекономије (економије друштвено - политичке заједнице);
•мезоекономије (економије предузећа).
1.1 Економија као стварна продуктивност
1.1.1 Појам економске стварности
Процес привређивања као сврсисходна делатност човека представља услов стања и развоја људске
заједнице. Ова активност обавља се као свакодневна пракса у којој се стичу нова искуства и спознаје о
могућностима њеног усавршавања.
Привређивање се састоји у прибављању материјалних добара ради задовољавања људских потреба. При
томе, човек у тај процес уноси своју радну способност, као и претходно произведена средства за рад и
материјал. Из тога процеса као резултат проистиче производ који је прилагођен потребама човека.
Једном задовољене потребе поново се јављају, што захтева стално обнављање процеса привређивања,
односно репродукцију.
Тако створена нова вредност (односно доходак) већа је од вредности потребне за репродуковање радне
снаге. Захваљујући расподели дохотка на потребну вредност и вишак вредности могуће је задовољити
како општих и заједничких потреба тако и потреба проширења репродукције. При томе, вишак
вредности проистиче из односа у расподели новостворене вредности, која је намењена за подмиривање
свих три облика друштвених потреба:
• личних;
• заједничких;
• развојних.
1.1.2 Економска стварност и односи производње
◦
Начин одвајања вишка производа, односно вишка вредности за подмиривање општих и заједничких
потреба, као и за проширену репропдукцију, разликује се по појединим друштвено - економским
формацијама. Ово издвајање изводи се одређеном друштвеном принудом у робовласништву -
физичком, у феудализму – политичком, у капитализму – економском.
◦
У економској стварности јављају се и неразмере између производње појединих врста производа и
потреба које се њима могу задовољити. Зато није довољно само производити материјална добра него је
неопходно обезбедити одговарајући сразмеру, по врстама и количини производа, са обимом и
структуром потреба.
◦
Ова несразмера је нарочито карактеристична за услове наглашене поделе рада, која условљава
неопходност учешћа размене материјалних добара између специјализованих друштвених произвођача.
То опет, условљава појаву општег мерила вредности – новца – који омогућава већу покретљивост
производа, као и његово испољавање у виду робе (производа намењеног тржишној размени).
◦
Процес реподукције са свим својим манифестацијама, представља предмет изучавања економске науке.
Међутим, како се облици економске стварности међусобно разликују по својим специфичним
манифестацијама, јављају се и специјализоване економске научне дисциплине које изучавају поједине
сегменте ове сложене друштвене појаве.
◦
Специфичност испољавања мезоекономије изражава се у њеној структури која се води на:
◦
• улагања елемената производње у репродукцију;
◦
• резултате репродукције;
◦
• квалитета економије;
◦
• фактори који условљавају улагања и резултате.
Полазећи од овако постављеног принципа репродукције, економика предузећа конципира
одређене
методе и мере којим се обезбеђује његово спровођење у живот. Економска наука, на основу
спознаје
законитости по којима се обавља процес репродукције, разликује бројне факторе који
условљавају
улагања и резултате као елементе мезоекономије.
Тако се разликују две основне врсте тих фактора :
1. објективни
2. субјективни фактори.
1.
Објективни фактори
испољавају се као дејство на мезоекономски систем из окружења –
дејства
друштвених фактора – или као дејства унутар самог мезоекономског система – технички и
природни улови. Њихов утицај на мезоекономски систем може да се мења, али не у току процеса
репродукције
и не организационим напорима радника и управљача. Економски посматрано,
очување природних
услова подразумева додатна улагања улагања, што ове факторе по њиховом дејству
изједначује са
техничким.
2.
Субјективни фактори
испољавају се, углавном као слабости у организовању процеса
репродукције или појединих његових фаза, а иражене су недовољним коришћењем расположивих
објективних услова привређивања. Њихово дејство испољава се у виду одступања од техничких
услова производње – неискоришћење расположиве производне снаге рада – или у виду одступања од
друштвених могућности које конкретној организацији пружа њено окружење – макроекономски
систем, као и остали елементи друштвено – економског система.
