Novac, banke i finansijski instrumenti

Uvod

Novac je nastao na određenom stepenu razvoja ljudskog društva, paralelno sa procesom u kome je nastala i razvijala se robna razmena. Zapravo, u razvoju ljudskog društva kada je izvršena društvena podela rada, kada se pojavila privatna svojina, kada je mogao da nastane višak proizvoda i kada je počela da se razvija robna razmena nastao je novac.

Dakle, sa nastankom trgovine, pojavio se i novac, a odmah zatim i prve banke, ali u jednostavnijem obliku. Bankarska delatnost je svoj procvat doživela u srednjem veku kada su se stvorile osnove modernom bankarstvu. Naravno, prve banke se ne mogu porediti sa današnjim. Postoji određena sličnost u delatnosti, ali se organizacija i oblik poslova bitno razlikuje.

Cilj ovog rada je da objasni suštinu novca, šta određuje ponudu i tražnju za novcem, na koji način banke stvaraju novac, i na kraju da objasni osnovne finansijske intrumente.

U prvom delu rada govoriće se o pojmu i vrstama novca, njegovim funkcijama, novčanim agregatima i ponudi i tražnji za novcem.

Drugi deo rada obradiće temu bankarskog sistema, razvoja banaka i njihove uloge u kreiranju novca.

Treći deo rada posvećen je osnovnim vrstama finansijskih instrumenata.
 

 
1. NOVAC

1.1. Pojam i vrste novca

Na teorijskom nivou ne postoji saglasnost u definisanju novca. Postoje različiti pristupi definisanju novca u okviru ekonomske teorije. Verovatno najjednostavnije objašnjenje novca dao je severnoamerički ekonomista Kenet Galbrajt. On je rekao da je novac ono što primamo ili dajemo kada prodajemo ili kupujemo dobra i usluge.
Prema užoj definiciji novca (M1), u novac ili u transakcijski novac spadaju samo pojedinosti koje se mogu direktno potrošiti: gotovina (novčanice i kovani novac) i tekući računi u bankama (pošto se oni mogu direktno potrošiti upotrebom čekova i kreditnih kartica). Ipak, treba uočiti da čekovi i kreditne kartice nisu novac, već oni samo obezbeđuju ravnotežu (saldo) na računu na kojem se knjiže kao novac.
Prema široj definiciji novca (M2), u novac se uključuju i različite pojedinosti koje se ne mogu direktno potrošiti, ali koje se ipak lako mogu pretvoriti u gotovinu: depozitni računi u bankama.

U zavisnosti od toga da li novac ima unutrašnju vrednost ili ne, razlikujemo dve vrste novca:

•    Robni novac,
•    Dekretni (fiat) novac.

Izraz unutrašnja vrednost znači da bi nešto imalo vrednost čak i ako se ne bi koristilo kao novac.
Kada se novac javlja u obliku robe koja ima unutrašnju vrednost, zove se robni novac. Jedan primer robnog novca je zlato. Zlato ima unutrašnju vrednost jer se koristi u industriji i proizvodnji nakita. Mada se više ne koristi kao novac, zlato je nakada predstavljalo uobičajeni oblik novca jer se relativno lako prenosi i meri. Kada se u ekonomiji kao novac koristi zlato (ili papirni novac koji se na zahtev pretvara u zlato), kaže se da ta ekonomija funkcioniše na osnovu zlatnog standarda.
Novac koji nema unutrašnju vrednost zove se dekretni (fiat) novac. Fiat označava naredbu ili dekret pa se fiat novac uvodi državnim dekretom.