Estetika 1

Aleksandar Baumgarten je bio prvi filozof koji je u svom delu „Filozofske meditacije o nekim aspektima umetničkog dela“ upotrebio izraz „estetika“ u smislu filozofske discipline. Pošto je Bumgartenova filozofija bila u duhu Lajbnic-Volfovog filozofskog sistema, ovaj filozofski sistem se smatra rodnim mestom estetike. Stari Grci su razlikovali dva načina spoznaje – čulni i razumski. Čulni (spoznaja putem čulnih nadražaja) se nalazio na nižem stupnju, a razumski (jer se njime spoznaju ideje, stvari-po sebi i ideja stvari) na višem.
Shvatanje o tome da je čulna spoznanja puna obmana i privida, te da se putem nje ne može doći do istine zadržalo se sve do Baumgartena.
Shvativši da sfera čulnog ima svoje zakonitosti i postojanost, Bumgarten uviđa njen značaj i shvata da ona treba da dobije svoju posebnu filozofsku disciplinu.
Dakle, Baumgarten smatra da estetika treba da se bavi proučavanjem svere čulnosti tj. da ispita i otkrije njene zakone.
Po Baumgartenu, sfera estetskog obuhvata celokupni čulni i osećajni život čoveka. Po tome, umetnost (kao oblik čulnog saznanja) ulazi u predmet proučavanja estetike, ali ona nije njen najsavršeniji oblik.
Savršenstvo čulne spoznaje predstavlja lepota kojom je na čulan način spoznato savršenstvo.
Ovakva teorija estetike u sebi obuhvata teoriju čulne spoznaje, teoriju lepog i teoriju umetnosti.
2. PLATONOVO RANGIRANJE UMETNOSTI PREMA TEORIJI IDEJA
Platon je svoju teoriju ideja, koja će postati simbol njegove celokupne filozofije, gradio postepeno, kroz svoje dijaloge. Jedno od najpoznatijih mesta na kome on kroz alegoriju objašnjava svoju teoriju ideja nalazi se u sedmoj knjiži „Države“, u Mitu o pećini.
Mit o pećini govori o ljudima koji su zatvoreni u pećini i zbog okova koje imaju oko vrata i oko bedara ne mogu da se pomeraju. Oni ceo život provode okrenuti ka zidu i vide samo senke predmeta koje baca neka nepoznata svetlost iza njih. Kada se u jednom trenutku oslobode i okrenu se da vide predmete čije senke su do sada gledali, zbog jake svetlosti koja im nanosi bol oni se okreću nazad ka zidu.
Ljudi iz pećine veruju da su senke predmeta stvarnije od samih predmeta.
Alegorija koju Platon ovde daje govori o tome kako ljudi smatraju da su čulni opažaji jasniji i konkretniji kao znanje.
U pećini je sfera čulnosti, a izvan nje je sfera umnog. Ako ljudi odluče da iz pećine izađu oni će trpeti bol i muke, ali će iz pukog sveta čulnosti doći do sveta ideja.
Za Platona, čulne stvari su promenjive i propadljive, a ideje su večne i nepromenjive. One po njemu ne postoje samo u umu, već postoje i realno, izvan njega. Najveća ideja je ideja dobra, ispod nje je ideja o matematičkim oblicima, a na kraju je ideja o materijalnim stvarima.
Platon razvija teoriju mimezisa (podražavanja) kroz alegoriju kreveta i njegovih tvoraca. Po Platonu postoje:
1. Ideja kreveta koju stvara Bog (tj. demijurg)
2. Realizacija kreveta koju stvara zanatlija
3. Slika kreveta koju stvara umetnik
Po istom princpipu Platon pravi podelu između različitih stepena realiteta. Uočava da ih ima tri i deli ih na sledeći način:
1. Najrealnija je ideja kreveta
2. Stvar koju je napravio zanatlija nalazi se na drugom mestu, jer zanatlija daje empirijski realitet nekoj ideji (iako je on sam nije stvorio)
3. Slika kreveta se nalazi na trećem mestu jer je ona nastala podražavanje predmeta koji je napravio stolar
Dakle, Bog je za Platona taj koji stvara večne i nepromenjive ideje tj. stvari po-sebi. I stolar i umetnik se bave podražavanjem, s tim da umetnik podražava podražavanje, odnosno, ne ideju direktno, već stvar koju je napravio zanatlija.
Po Platonu, umetnička dela su trostruko udaljena od istine. Ona se nalaze na najnižem stepenu realnosti i kao takva ona nisu ništa drugo do pukog podražavanja, a sam umetnik, za Platona, nije ništa drugo do običnog imitatora.