Eutanazija

1. UVOD

Načela utvrđena u Hipokratovoj zakletvi i Kodeksu etike zdravstvenih radnika:
„Nikom neću dati smrtonosni lek čak i ako ga traži, niti ću davati savet o njegovom delovanju. Takođe, neću davati ženama lek koji izaziva pobačaj. Svoj život i svoje umeće čuvaću u čistoti i svetosti…“
Najznačajnije ljudsko pravo je pravo na život. Bez tog prava, sva druga prava bila bi nezamisliva. Umiranje i smrt prate čoveka isto kao i rađanje i život, zato je čovek jedino živo biće svesno svoje konačnosti. Da li po svaku cenu produžiti život ili ga prekratiti kada postoji njegovo neposredno gašenje, praćeno nepodnošljivim patnjama i bolovima, je svakako večna ljudska dilema.
Uz savremeni razvoj i nove tehnološke primene lekar se sve više susreće sa novom etičkom dilemom-pitanjem eutanazije. Eutanazija znači dobra smrt, dok je u literaturi poznata i kao „ubistvo“ iz milosrđa, samilosti. Eutanazija je u rečniku stranih reči i izraza Vujaklija definisana kao „gašenje života bez samrtnih bolova ili ublažavanje smrti time sto se bolesniku daju narkotična sredstva da bi bilo ublaženo umiranje.“ Samim tim pojam „ubistvo iz milosrđa“ ima drugačiji smisao jer je on prvenstveno usmeren na ubrzavanje procesa umiranja, a ne na prouzrokovanje smrti.
 
2. EUTANAZIJA KROZ ISTORIJU
Eutanazija je uvek bila u centru ljudskih razmišljanja kada je u pitanju teško oboleli pacijent za kojeg nema uspešne terapije. Aristotel je govorio o eutanaziji: “Bolje je završiti život upravo tako kao da napuštamo banket,ni žedni ni pijani”.
Tako se govori o eutanaziji kao namernom završetku života na pacijentov zahtev, asistiranom samoubistvu, namernoj pomoćipacijentu da okonča život a na zahtev samog pacijenta.
Koliko se eutanazija događa u stvarnom životu govore podacikoji su uzimani iz policijskih zapisa gde su lekari izveštavali slučajeve eutanazije. Policijski izveštaj je uvek sadržavao izveštaj mrtvozornika, pacijentov lekarski nalaz, intervju sa lekaromkoji je izvršio eutanaziju, obično intervju sa rodbinom ililjudima koji su bili u vezi sa pacijentom, uz jasno iskazanu željupacijenta da završi život.
Prema ovom izveštaju procenat eutanazije ili asistiranog samoubistva je niži kod ljudi preko 80 godina starosti, dok je najveći bio u životnom dobu od 25 do 44 godine u periodu između 1984. i 1993. godine. U ovom periodu je u severnom delu Holandije javnom tužiocu referisano 1707 slučajeva eutanazije, ustvari asistiranog samoubistva. Legalni status eutanazije u Holandiji je kompleksno pitanje, lekar je dužan da izveštava svaki slučaj neprirodne smrti. Pacijent, čije stanje bolesti je nepodnošljivo i beznadežno, mora sam slobodnom voljom i izborom zatražiti asistiranu smrt.
Očigledni primeri eutanazije su se događali i u periodu Drugog svetskog rata. Kroz nacistički program eutanazije zakon je dozvoljavao ubistvo neizlečivih bolesnika, senilnih, retardiranih, rasno inferiornih.
Ovaj zakon je, proizašao u svoju suprotnost. Hitlerov program eutanazije iz l939. godine, kada je u gasnim komorama ubijano stanovništvo, fizički i mentalno bolesni kao i stari, nije donešen zato da bi se prekratile njihove patnje nego zato što nisu bili radno sposobni te i u cilju istrebljenja jednog naroda, genocida nad Jevrejima.
Hrišćanska crkva je oduvek bila protiv eutanazije. Sv. Augustin (354-430)u svom delu „Civitas Dei“ piše da niko nema pravo da se ubija da bi time izbegaoprolazne patnje jer će se time osuditi na večne muke.
U vreme reformacije pod uticajem prosvetiteljstva počeli su se menjati stavovi po pitanju eutanazije i ista blaže kažnjavati. Francuska revolucija ukinula je kažnjavanje samoubistva i privilegovala pomaganje pri samoubistvu, što je slično eutanaziji „na zahtev“. U najnovije doba kontroverzna su mišljenja po ovom pitanju i u crkvi.Nasuprot stavu rimokatoličke crkve mnoga udruženja evangelističkih sveštenika irabina u SAD i Engleskoj zalažu se za eutanaziju. Papa Pio XII ne odstupajućiod čvrstog stava svoje crkve protiv eutanazije u 1957. godini na Kongresuanesteziologa i 1958. godine na Kolegijumu neuropsihofarmakologa, izjasnio seza dopustivost tzv. „indirektne pomoći u smrti“.Od ranijih krivičnih zakona po ovom pitanju je najviše otišao Krivični zakonRuske Socijalističke Republike iz 1922. godine, koji je oslobađao od krivičneodgovornosti izvršiocaeutanazije ako uspe dokazati da je delovao na zahtev žrtve, ali se shvatanje sovjetskog prava po istom potpuno promenilo posle Drugog svetskog rata.
U staroj Jugoslaviji, u Krivičnom zakoniku iz 1929. godine, nalazio se člankoji je utvrđivao kao posebno krivično delo lišenja života ako je učinjeno na„izričan i ozbiljan zahtev ili molbu“, a bila je predviđena kazna zatvora ilizatočenja do 5 godina. Ukoliko je počinilac dela to izvršio „iz sažaljenja premabednom stanju“ nekog lica, delo se smatralo prestupom i kažnjavalo se zatvoromdo 3 godine. Pod „bednim stanjem“ podrazumevalo se bolesno, neizlečivostanje, ili neko drugo stanje praćeno velikim bolovima koje se nisu moglisprečiti.).Krivični zakonik koji smo doneli 1951. godine nije sadržavao posebneodredbe o eutanaziji, pa je čin eutanazije u nas krivično delo umišljajnog lišenjaživota (Zakonik je u čl. 135 st. 1 to i regulisao). Postojao je jedino propis u čl. 38,koji govori o uvažavanju olakšavajućih i otežavajućih okolnosti pri odmeravanjukazne, što znači da se i u slučaju eutanazije moglo očekivati da sud ceni motive u izvršenju dela.