Evropska unija

Uvod
Proces stabilizacije i pridruživanja predstavlja politički okvir za unapređenje odnosa između država Zapadnog Balkana i Evropske unije. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije i Evropskih zajednica i njihovih država clanica stoga ne treba gledati samo kao skup prava i obaveza već i kao dobar instrument za dalje sprovođenje, usmeravanje i ubrzavanje sveukupnih političkih, ekonomskih i institucionalno-pravnih reformi u društvu. Konačno, proces integracije u Evropsku uniju predstavlja dugotrajan proces u kome je članstvo u EU ne samo cilj vec i sredstvo za uspostavljanje trajnog mira i stabilnosti, jačanje demokratije i vladavine prava, ekonomskog prosperiteta i sveukupnog napretka država ovog regiona.
“Prvi korak na putu stabilizacije i pridruživanja Srbije/ SRJ predtavljalo je obrazovanje i početak rada zajednicke Konsultativne radne grupe SRJ-EU. Osnovni rezultat ovih sastanaka se ogleda u Zajednickim preporukama kojima se dalje usmeravaju reformski procesi u Srbiji/SRJ i obezbeđuje njen dalji napredak na putu u EU. Zajedničku Konsultativnu radnu grupu SRJ-EU je jula 2003.godine nasledio Unapređeni stalni dijalog kao primereniji okvir za politički i tehnički dijalog.”
Veliki teret za Srbiju su svih ovih godina bila, pre svih, statusna pitanja (formiranje Državne zajednice i nefunkcionalnost odnosa Srbije i Crne Gore, pitanje Kosova i Metohije) koja su oduzela i mnogo vremena i političkog kapaciteta za proces evropske integracije te stoga i ne iznenađuje što političke elite nisu uspele da postignu istinski konsenzus. I ne samo to: Srbiji je ubijen premijer, izborni procesi gotovo da ne prestaju a – kao da to nije dovoljno – snažno osećamo i efekte svetske ekonomske krize. Ako proces evropske integracije posmatramo samo kao kretanje ka članstvu Srbije u EU, onda ocena ne može biti pozitivna: suviše dugo je trebalo da Srbija zaključi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, da on stupi na snagu, trebaće vremena i za postizanje statusa kandidata, otvaranje pregovora o članstvu i, na kraju, zaključenje sporazuma o stupanju u članstvo.
Buduće članstvo Srbije u Evropskoj uniji zahteva postojanje opštrdruštvenog plitičkog konsenzusa budući da je reč o nadpolitičkom, strateškom nacionalnom cilju. Svako pristupanje EU zahteva ispunjenje političkih, ekonomskih i institucionalno-pravnih kriterijuma što u slučaji Srbije zahteva:

1. stabilan i finkcionalan državno-pravni i institucionalni okvir
2. punu saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu
3. unapređenje dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje
4. ubrzavanje ekonomske transformacije i razvoja
5. usklađivanje zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU
6. sprečavanje i suzbijanje kriminalnih aktivnosti i
7. postizanje političkog i društvenog konsenzusa i strategije oko ovih pitanja

Jedan broj ovih izazova nije svojstven samo Srbiji već i drugim državama Zapadnog Balkana.

Srbija u procesu pridruživanja Evropskoj uniji i zastoji

Ovde želim istaći-problem nereženog statusa Kosova I Metohije koji otežava proces pridruživanja Srbije EU i svako odlaganje rešavanja ovog problema ujedno predtavlja i odlaganje ulaska Srbije u EU. U Evropskoj uniji ne postoji konsensus o tome da li Kosovo jeste država, ali postoji čvrst konsensus o tome da ceo region treba da bude uključen u proces evropskih integracija i proces regionalne saradnje, a EU treba da bude uključena u praćenje reformi u celom regionu i da ne odustane od uticaja koji joj praćenje reformi donosi. Kosovo nije definisano kao formalni uslov, ali je za svaku raspravu o Srbiji u Savetu ministara važno da postoji politička klima u kojoj se odluke o napretku Srbije doživljavaju kao nešto što je nesporno i ne deli članice EU. Ukoliko Srbija bude vodila računa samo o onome o čemu u EU nema konsensusa, a ne i o onome o čemu ima, teško će se donositi odluke u vezi sa napretkom naše zemlje ka EU.
Evropska integracija zemlje mora se odvijati u demokratskim okvirima. Ovde se ne misli samo na odbacivanje mogućnosti nasilnog nametanja takve opcije eventualnoj manjini evro- pesimista. U svim zemljama EU kandidatima su uočene- marginalizacije javnosti i predtavničkih organa na račun izvršnih. Lek a ovo je blagovremena priprema javnosti parlamenta. Drugi problem je nastojanje političara da donošenje neprijatnih odluka koje bi mogle skupo da ih koštaju na izborima prepuštaju Briselu. Time se ne samo sistemski eliminiše odgovornost iz politčkog sistema, već se traži zgodan alibi za kasnije neizvršavanje dogovorenog “jer je ono nametnuto”. “Iskustva prethodnih proširenja EU takođe ne govore o EU kao o svojevrsnom “Eldoradu”. Iako nijedna zemlja postavši članica nije naravno ekonomski zaostala, teško je izmeriti neto doprinos članstva njihovom ekonomskom napretku.” Ovde su istaknute Spanija, Portugalija i Grčka uspevaju da prate ekonomski rast u EU…Čak iako članska karta Unije nije-kako je ovde pokazano- unapred garantovana kao “dobitni tiket’na bogatoj lutriji, njen magnetizam je jak jer ona oličava mnoge od najvećih dostignuća Evrope. EU kao višestruki simbol najbolje je opisao grčki ministar spoljnih poslova Papandreu. On je ustvari dao dobru definiciju sadašnje i buduće Evropske unije, rekavši da je ona istovremeno najveći svetski mirovni, demokratski i ekonomski projekat, kao i isti takav projekat u solidarnosti i razvoju. Pare i kratkoročni dobici na stranu-eto više razloga za dosadašnje kandidate, ali i za našu zemlju, da bude deo takvog projekt, što pre.