Finansijsko planiranje

FINANSIJSKO PLANIRANJE

Pod pojmom planiranja podrazumeva se jedna od elementarnih funkcija menadžmenta. Planiranjem se identifikuje kuda se želi ići, zašto se tamo želi ići, kako će se stići, da li je potrebna kooperacija i kako će se znati da li je put ispravan ili ne.

Planiranje predstavlja fazu procesa upravljanja u kojoj se donose odluke o ciljevima, programima, planovima i strategijama, kojima se usmerava celokupna aktivnost budžetske ustanove. Planiranje je i dinamički proces, kojim se ustanova prilagođava unutrašnjim i spoljnim promenama. Ustanova planiranjem, na osnovu analize prošlosti i sagledavanja budućnosti, vrši izbor ciljeva i načina za njihovo ostvarenje putem planova, programa, strategija itd.

Planiranje se ne ograničava na prognozu budućih događaja, već pretpostavlja svesnu organizovanu akciju da se budućnost kontroliše. Planiranjem budžetska ustanova nastoji da u najvećoj mogućoj meri postane tvorac sopstvene budućnosti.

Ovo je danas posebna naučno stručna oblast, ali, kao i sve discipline koje su okrenute budućnosti, nije egzaktna naučna disciplina. Međutim, planiranje ima određene koncepcije i terminologiju, bez čijeg poznavanja nema racionalnog donošenja planskih odluka i njihovog efikasnog sprovođenja.

Planovi, kao i ciljevi, programi i strategija su deo ishoda procesa planiranja, pa se samim tim planiranje ne može svesti islključivo na izradu planova. Osnovna je greška ako se planiranje svodi isključivo na sredstvo ili metod upravljanja, odnosno na tehničku izradu finansijskog plana, s obzirom na to da je samo planiranje primarna faza i suština procesa upravljanja.

Planovi u zavisnosti od vremena koje obuhvataju dele se na:

 Dugoročne – imaju strategijski karakter i prave se po pravilu za rok od 10 godina;

 Srednjeročne – prave se po pravilu za rok od 3 do 5 godina;

 Kratkoročne – zasnovani su na raspoloživom budžetu, a prave se na period od godinu dana, mesec dana ili tri meseca.

Na osnovu toga da li se odnosi na dugoročne ili kratkoročne ciljeve, planiranje može biti:

 Strategijsko i

 Operativno.

Strategijsko planiranje predstavlja utvrđivanje strategijskih planova, odnosno planova za realizaciju opštih ciljeva organizacije, koji će se ostvariti kroz nekoliko godina ili decenija. Strategijskim planiranjem bavi se top menadžment.

Proces strategijskog planiranja obuhvata pet faza:

1. analiza okruženja;

2. definisanje misije i vizije;

3. razvoj opštih ciljeva;

4. kreiranje strategije implementacije;

5. alokacija resursa neophodnih za ostvarenje ciljeva.

Operativno planiranje prestavlja utvrđivanje planova koji sadrže detalje za realizaciju ili primenu strategijskih planova tokom svakodnevnog poslovanja. Uglavnom se prave za period od godinu dana i koncentrisani su na konkretnu delatnost ustanove. Operativno planiranje determinisano je nizom dugoročnih trajnih planova. Ti planovi obuhvataju:

 procedure,

 politiku i

 pravila potrebna za stvaranje operativnih planova i budžeta.

Za razliku od dugoročnih, jednokratni pojedinačni planovi i budžeti prave se za specifični operativni period, npr.godinu dana. U njih spadaju:

 Budžeti;

 Programi;

 Projekti.

Efikasno i sistematično planiranje podrazumeva sinergiju prethodno opisanih tipova planiranja, pri čemu strategijsko planiranje definiše okvir, a operativno planiranje preciznu operacionalizaciju aktivnosti koje dovode do ispunjenja dugoročnih ciljeva poslovanja budžetske ustanove.