Elementarne ekscitacije i magnetne osobine kvazi – dvodimenzionalnih antiferomagnetnih materijala

Za objašnjavanje magnetnih pojava, kroz istoriju su korišćeni različiti modeli, koji
su se oslanjali na vodeće naučne teorije u datom trenutku. Zaokruživanjem klasične
elektrodinamike i ststističke fizike stekli su se uslovi za dobijanje prve ozbiljnije slike o prirodi magnetizma. To su bile Lanževinova teorija paramagnetizma i dijamagnetizma.
Teorija paramagnetizma je obuhvatala supstance čiji atomi (odnosno, molekuli, zavisno od konkretne strukture; u kratkom prikazu klasičnih teorija biće, radi pojednostavljenja korišćen termin atom) poseduju permanentni magnetni dipolni momenat, nastao usled asimetrije raspodele njihovih naelektrisanja. Takva supstanca se posmatra kao sistem magnetnih dipola. Dok nema polja, svi pravci u prostoru su podjednako verovatni, pa je magnetizacija, kao ukupni magnetni moment po jedinici zapremine jednaka nuli.
Uključivanjem polja, dolazi do formiranja ravnotežnog stanja u kome su verovatniji oni pravci magnetnih dipola koji grade manje uglove sa spoljašnjim poljem, te se javlja i konačna magnetizacija u uzorku. Primenom Gibsove formule za kanonički ansambl,  dolazi se do poznatog obrazca u kome je magnetizacija povezana sa magnetnim dipolom molekula preko Lanževinove funkcije. Ova teorija je uspela da objasni postojanje Kirijevog zakona.