Rasejanje beta čestica na materijalima različitog rednog broja

Године 1899., Ернест Радерфорд је открио алфа и бета ,,зраке” из уранијума, а 1900. је
Анри Бекерел показао да су бета честице идентичне електронима, које је открио Џозеф
Џон Томсон 1897. године. Од тада су откривени многи радионуклиди који емитују бета
честице: трицијум (T), кобалт-60 (60Co), стронциум-90 (90Sr), технецијум-99 (
99Tc), јод-129 и
131 (129I ;
131I ), цезијум-137 (137Cs) и други. Постоји и неколико хиљада вештачких
радионуклида, који су већином бета емитери.

Процеси расејања имају веома значајну улогу у нуклеарној физици, јер се путем њих
долази до информација о карактеристикама језгара на којима се врши расејање, као и
о честицама које се користе као ,,пројектили”.

Основна област примене расејања бета честица јесте у контроли дебљине материјала.
Очигледно, домет и ефекат сатурације ограничавају употребу аутоматских мерача који
раде на овом принципу до одређене дебљине. Избор различитих бета емитера пружа
извесну флексибилност: За веома танке филмове користи се 14С, док се 90Sr/
90Y примењује
код дебљих филмова.
Већи део бета честица доживљава вишеструко расејање на електронима и језгрима.
Како је математичко дефинисање вишеструког расејања прилично компликовано, користе
се емпиријске релације. Такође, радиоактивни извор емитује бета честице континуалне
енергетске дистрибуције, што додатно лимитира аналитичку примену расејања бета
честица.
У новије време се расејање бета честица разматра као пропратни ефекат.
Backscattering бета честица је озбиљно размотрен у оквиру Монте Карло симулација и
мерења, из два разлога. Први је тај да веома прецизна мерења бета честица морају узети
у обзир расејање бета честица од детектора. Ово има утицај код проучавања бета
распада, где се захтева највећи ниво прецизности мерења који се може реализовати.
Друга област, која захтева детаљно познавање механизма расејања бета честица јесте
радијациона терапија. У радијационој терапији се користе убрзани електрони, али њихово
је понашање једнако као и бета честицама. Они се расејавају на границама области где се
густина нагло мења: на ткивима и површинама органа или тумора. Зато, доза
апсорбованог бета зрачења око тачке унутар тела човека може бити знатно различита од
вредности добијене за хомогено тело или сличну конструкцију.