Globalna finansijska kriza i kriza u Srbiji

Uvod u globalnu finansijsku krizu i kriza u Srbiji

Naredne stranice ćemo posvetiti ukazivanju na problem svetske trgovinske krize, kao i njenog uticaja na život ljudi, odnosno stanovništva u Srbiji. Naime, izraz-bauk „globalna finansijska kriza”, nezaobilazan poslednjih godinu i po do dve u medijima širom planete, ima neke neobične efekte: ne brine vinare, raduje proizvođače jeftinijih cigareta i slično. Posle pucanja tržišta hipotekarnih kredita u SAD, svet se našao u krizi čiji se ishod ne da predvideti a koja se uglavnom poredi sa Velikom depresijom koja je usledila posle sloma njujorške berze 1929. godine.

Naša ekonomska kriza je tipična platno-bilansna kriza koja bi nastala nezavisno od globalne ekonomske krize. Medjutim, prisustvo globalne krize je uzrokovala mnogo veće poremećaje nego što bi oni nastali nezavisno od nje. Svetska ekonomska kriza je započela u prvom kvartalu 2007.godine u SAD na tržištu nekretnina. Zatim se prenela u Evropu u trećem kvartalu iste godine na bankarski sektor.

Svoj vrhunac je postigla na kraju trećeg kvartala 2008.godine na berzi kapitala. Nezavisno od globalne ekonomske krize, srpska ekonomija je ušla u krizu platnog bilansa krajem 2006.godine i u njoj se sa manjim ili većim intenzitetom nalazi do danas. Izbijanje platno-bilansne krize nije nužno povezano sa velikim gubitkom vrednosti nacionalne valute, jer monetarne vlasti mogu da koriste odbrambeni mehanizam deviznih rezervi. Ipak, retke su zemlje u kojima se prilagodjavanje platnog bilansa odvija isključivo ili na osnovu promena kursa (devalvacija) ili na osnovu promena deviznih rezervi (gubitak rezervi).

Kod nas je dinar od oktobra 2008.god. gubio vrednost i paralelno su se smanjivale devizne rezerve. Uz to, postojalo je uverenje da je visok deficit platnog bilansa nužan u početnim godinama tranzicije. Ovo uverenje se poklapa sa stavom o intertemporalnoj prirodi platnog deficita gde viši platni deficit odražava veće investicione mogućnosti. Pošto je deficit platnog bilansa jednak razlici izmedju štednje i investicija, to znači da inostranstvo finansira domaće investicije koje bi trebalo da se materijalizuju u većem privrednom rastu. Znači, visok platni deficit ne bi trebalo da bude razlog za uznemiravanje. Realnost je, medjutim, bila drugačija. U posmatranom periodu deficit platnog bilansa je bio jedan od najvećih u zemljama srednje i jugoistočne Evrope, ali je istovremeno udeo investicija u BDP bio prosečan i gotovo da se nije menjao poslednjih pet godina.

Investicioni fondovi u Srbiji su tek počeli da se zaleću i da osvajaju tržište, a onda je nastao problem. Problem su smanjeni prometi na Beogradskoj berzi (veći deo investicija fondova je bio na berzi u Beogradu), a samim tim i zarada. Nervozni investitori koji su uložili svoje ušteđevine, polako počinju da doživljavaju Jezdin i Dafinin sindrom, i da kucaju na vrata investicionih fondova. Ubrzo posle toga, vrednosti investicionih jedinica počinju da padaju ispod početnih cena, kod nekih čak za više od 50 odsto, i to je jasan znak investitorima da moraju da povuku uloge i da spasu ono što je ostalo od njih. Fondovi padaju u problem, jer imaju velike odlive kapitala i padaju u tešku dubiozu. Banke su najmanje pogođene od svih finansijskih institucija, međutim ne postoji više mogućnost da se zadužuju u inostranstvu i da u zemlji plasiraju svež kapital. S obzirom da su banke vrlo prilagodljive, one se okreću razvoju štednje i merama za borbu protiv finansijske krize i polako plivaju ka površini skoro netaknute.
Lančano, kriza se kao virus širi po svim granama privrede. Vlada izdvaja iz budžeta ogromne količine novaca za sponzorisanje mera za borbu protiv krize. Stručnjaci Vlade su izračunali da bi najbolje bilo da pomognu građanima i privredi tako što će subvencionisati kredite. Subvencionisani krediti za privredu, će omogućiti pravnim licima i preduzetnicima da jeftinije pozajme novac, dok će Vladi obezbediti socijalni mir, jer pomenuta pravna lica ne smeju da otpuštaju radnike u vremenu trajanja kredita. Vlada ovim potezom kupuje od tri do pet godina vremena da reši i ublaži negativne efekte svetske ekonomske krize. Sa druge strane, Vlada je odlučila da pomogne i subvencionisanje kredita za potrošnju stanovništva. Građani opet zadovoljni jer dobijaju jeftinije novac nego ranije, a Vlada dobija potrošnju koja će usporiti zapadanje celokupne domaće privrede u krizu. Vlada ima još jedan cilj, subvencionisanjem potrošačkih kredita za građane, a to je pokretanje proizvodnje italijanskog Fiat Punta u kragujevačkoj Zastavi. Građani imaju priliku da po nizim cenama, uz vrlo nisku cenu novca pozajme novac za kupovinu domaćeg Punta, i tako pomognu i sebi i državi. Najnoviji efekat ekonomske krize je nastojanje da se radna nedelja skrati, da ne bi dolazilo do otpuštanja. Sada je veliko pitanje da li će država imati novca da finansira sve ove projekte, ili će se zaduživati kako bi pokrpila budžet.
Postavlja se pitanje: šta preostaje stanovništvu da radi u celom ovom vrtlogu koji nas je snašao? Šta da radi slabo plaćen radnik? U Velikoj Britaniji se, na primer, u nekim firmama uvodi trodnevna radna nedelja i svakog dana je 1000 nezaposlenih više. Otpuštanje radnika je dnevna pojava u celom svetu. Privatni poslodavci u SAD su u protekla tri meseca zaposlili više radnika nego što se očekivalo, nadajući se bržem oporavku slabe američke ekonomije, ali je stopa nezaposlenosti u avgustu porasla, po prvi put za četiri meseca, jer je povećan broj ljudi koji traže posao.  Posledice ovoga su nesagledive ali i očekivane, zato što se trošilo ono što se nije imalo. Srpski spoljni dug sad već iznosi 29.5 milijardi dolara sa 10 milijardi 2001. 430 hiljada radnika u Srbiji ima platu 13 000 dinara. Još 400 hiljada radnika ima platu do 20 000 dinara. Referentne kamatne stope su svuda u svetu radikalno smanjene, a u Japanu je ta stopa 0%. Kod nas je referentna kamatna stopa podignuta na 17.5%.