Globalna finansijska kriza i kriza u Srbiji

Uvod u globalnu finansijsku krizu i kriza u Srbiji

Naredne stranice ćemo posvetiti ukazivanju na problem svetske trgovinske krize, kao i njenog uticaja na život ljudi, odnosno stanovništva u Srbiji. Naime, izraz-bauk „globalna finansijska kriza”, nezaobilazan poslednjih godinu i po do dve u medijima širom planete, ima neke neobične efekte: ne brine vinare, raduje proizvođače jeftinijih cigareta i slično. Posle pucanja tržišta hipotekarnih kredita u SAD, svet se našao u krizi čiji se ishod ne da predvideti a koja se uglavnom poredi sa Velikom depresijom koja je usledila posle sloma njujorške berze 1929. godine.

Naša ekonomska kriza je tipična platno-bilansna kriza koja bi nastala nezavisno od globalne ekonomske krize. Medjutim, prisustvo globalne krize je uzrokovala mnogo veće poremećaje nego što bi oni nastali nezavisno od nje. Svetska ekonomska kriza je započela u prvom kvartalu 2007.godine u SAD na tržištu nekretnina. Zatim se prenela u Evropu u trećem kvartalu iste godine na bankarski sektor.

Svoj vrhunac je postigla na kraju trećeg kvartala 2008.godine na berzi kapitala. Nezavisno od globalne ekonomske krize, srpska ekonomija je ušla u krizu platnog bilansa krajem 2006.godine i u njoj se sa manjim ili većim intenzitetom nalazi do danas. Izbijanje platno-bilansne krize nije nužno povezano sa velikim gubitkom vrednosti nacionalne valute, jer monetarne vlasti mogu da koriste odbrambeni mehanizam deviznih rezervi. Ipak, retke su zemlje u kojima se prilagodjavanje platnog bilansa odvija isključivo ili na osnovu promena kursa (devalvacija) ili na osnovu promena deviznih rezervi (gubitak rezervi).

Kod nas je dinar od oktobra 2008.god. gubio vrednost i paralelno su se smanjivale devizne rezerve. Uz to, postojalo je uverenje da je visok deficit platnog bilansa nužan u početnim godinama tranzicije. Ovo uverenje se poklapa sa stavom o intertemporalnoj prirodi platnog deficita gde viši platni deficit odražava veće investicione mogućnosti. Pošto je deficit platnog bilansa jednak razlici izmedju štednje i investicija, to znači da inostranstvo finansira domaće investicije koje bi trebalo da se materijalizuju u većem privrednom rastu. Znači, visok platni deficit ne bi trebalo da bude razlog za uznemiravanje. Realnost je, medjutim, bila drugačija. U posmatranom periodu deficit platnog bilansa je bio jedan od najvećih u zemljama srednje i jugoistočne Evrope, ali je istovremeno udeo investicija u BDP bio prosečan i gotovo da se nije menjao poslednjih pet godina.

Investicioni fondovi u Srbiji su tek počeli da se zaleću i da osvajaju tržište, a onda je nastao problem. Problem su smanjeni prometi na Beogradskoj berzi (veći deo investicija fondova je bio na berzi u Beogradu), a samim tim i zarada. Nervozni investitori koji su uložili svoje ušteđevine, polako počinju da doživljavaju Jezdin i Dafinin sindrom, i da kucaju na vrata investicionih fondova. Ubrzo posle toga, vrednosti investicionih jedinica počinju da padaju ispod početnih cena, kod nekih čak za više od 50 odsto, i to je jasan znak investitorima da moraju da povuku uloge i da spasu ono što je ostalo od njih. Fondovi padaju u problem, jer imaju velike odlive kapitala i padaju u tešku dubiozu. Banke su najmanje pogođene od svih finansijskih institucija, međutim ne postoji više mogućnost da se zadužuju u inostranstvu i da u zemlji plasiraju svež kapital. S obzirom da su banke vrlo prilagodljive, one se okreću razvoju štednje i merama za borbu protiv finansijske krize i polako plivaju ka površini skoro netaknute.
Lančano, kriza se kao virus širi po svim granama privrede. Vlada izdvaja iz budžeta ogromne količine novaca za sponzorisanje mera za borbu protiv krize. Stručnjaci Vlade su izračunali da bi najbolje bilo da pomognu građanima i privredi tako što će subvencionisati kredite. Subvencionisani krediti za privredu, će omogućiti pravnim licima i preduzetnicima da jeftinije pozajme novac, dok će Vladi obezbediti socijalni mir, jer pomenuta pravna lica ne smeju da otpuštaju radnike u vremenu trajanja kredita. Vlada ovim potezom kupuje od tri do pet godina vremena da reši i ublaži negativne efekte svetske ekonomske krize. Sa druge strane, Vlada je odlučila da pomogne i subvencionisanje kredita za potrošnju stanovništva. Građani opet zadovoljni jer dobijaju jeftinije novac nego ranije, a Vlada dobija potrošnju koja će usporiti zapadanje celokupne domaće privrede u krizu. Vlada ima još jedan cilj, subvencionisanjem potrošačkih kredita za građane, a to je pokretanje proizvodnje italijanskog Fiat Punta u kragujevačkoj Zastavi. Građani imaju priliku da po nizim cenama, uz vrlo nisku cenu novca pozajme novac za kupovinu domaćeg Punta, i tako pomognu i sebi i državi. Najnoviji efekat ekonomske krize je nastojanje da se radna nedelja skrati, da ne bi dolazilo do otpuštanja. Sada je veliko pitanje da li će država imati novca da finansira sve ove projekte, ili će se zaduživati kako bi pokrpila budžet.
Postavlja se pitanje: šta preostaje stanovništvu da radi u celom ovom vrtlogu koji nas je snašao? Šta da radi slabo plaćen radnik? U Velikoj Britaniji se, na primer, u nekim firmama uvodi trodnevna radna nedelja i svakog dana je 1000 nezaposlenih više. Otpuštanje radnika je dnevna pojava u celom svetu. Privatni poslodavci u SAD su u protekla tri meseca zaposlili više radnika nego što se očekivalo, nadajući se bržem oporavku slabe američke ekonomije, ali je stopa nezaposlenosti u avgustu porasla, po prvi put za četiri meseca, jer je povećan broj ljudi koji traže posao. Posledice ovoga su nesagledive ali i očekivane, zato što se trošilo ono što se nije imalo. Srpski spoljni dug sad već iznosi 29.5 milijardi dolara sa 10 milijardi 2001. 430 hiljada radnika u Srbiji ima platu 13 000 dinara. Još 400 hiljada radnika ima platu do 20 000 dinara. Referentne kamatne stope su svuda u svetu radikalno smanjene, a u Japanu je ta stopa 0%. Kod nas je referentna kamatna stopa podignuta na 17.5%. Može se reći da je pravi posao uzeti veoma jeftin novac, pokrenuti proizvodnju i zaposliti ljude.
U ovoj situaciji, sve ono što se smatra „kejnzijanskim idejama“ Kejnz verovatno ne bi podržavao. Ekspanzivna monetarna politika koju danas sprovodi veliki broj razvijenih država je daleko od Kejnzovih shvatanja. Kejnz predlaže da država neposredno troši i time podstiče smanjenu tražnju. Kada se budžetska sredstva koriste za izgradnju puta ili pruge, tada novac ulazi u kanale potrošnje–preko plata, preko kupovine materijala ili opreme a tražnja raste i podstiče se rast zaposlenosti. Rast zaposlenosti je jedini dokaz da ekonomija izlazi iz krize.

Kada države daju bankama novac, one nemaju garanciju da će isti podstaći privrednu aktivnost. Banke tim novcem mogu da kreditiraju privredu i podstiču tražnju, ali i ne moraju. Takodje, mogu uzeti novac od centralne banke ili iz budžeta, kupovati zlato, obveznice, akcije, drugim rečima špekulisati na svim robnim ili finansijskim tržištima bilo gde u svetu, ali tada efekata na zaposlenost nema. Jedino se tako i može objasniti sve veća profitabilnost banaka, dok ostatak privrede uglavnom stagnira.

Ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić, smatra da su povećanje plata i penzija na teret budžeta kenzijanska politika. Medjutim, nikakve garancije nema da će povećanje plata ili penzija dovesti do povećane tražnje, a samim tim i do povećanja zaposlenosti. I uz veće plate ili penzije, tražnja može stagnirati, a zaposlenost opadati zato što stanovništvo može da poveća štednju, kupi devize, ili da se razduži kod bankarskog sektora. Sa druge strane, stanovništvo svoja uvećana primanja može i da troši, ali će to pre izazvati rast cena nego što će podstaći porast zaposlenosti. Statistički podaci ovo mogu dokazati–uprkos subvencijama, od septembra 2008. do juna 2010., broj zaposlenih u Srbiji neprestano opada iz meseca u mesec. Kejnz ne bi podržao politiku u kojoj država duguje ogromna sredstva privredi, dok istovremeno subvencioniše gotovinske kredite gradjana.

Posmatrajući uslove u kojim se danas nalazimo, možemo zaključiti da iz krize najlakše izlaze društva koja su kreativna i koja umeju da vrednuju i primene inovacije. Izlazak iz finansijske krize moguć je na dva načina: iznalaženjem novih tehnologija ili ratom. Mnogo manja kriza krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina rešena je zahvaljujući novim IT tehnologijama (na primer, ko je pre 20 godina imao mobilni telefon, računar itd.). Naučnicima je danas potrebno vreme kako bi stvorili osnovu za nove tehnologije. Vreme je potrebno inženjerskim istraživačima i industrijskim inženjerima da stvore proizvode za prodaju a taj proces može da traje i 10 godina. U današnje vreme rat baš i ne predstavlja nadu za izlazak iz krize. Ovde možemo postaviti pitanje: šta da se radi do pojave novih tehnologija? Možemo popraviti svoje konkurentske sposobnosti ili svaliti krizu na druge. Pretpostavljamo da će obe ove opcije razvijene zemlje primenjivati a prednost će imati ona zemlja koja sprovede velike strukturne promene.

Profesor Stiglic, koji je gostovao u Beogradu je prognozirao da će izlazak iz krize biti moguć tek 2011. godine dok ruski ekspertski tim prognozira da će se kriza okončati tek nakon 2020.
Oporavak svetske privrede bi mogao da bude sporiji nego što se očekivalo, ali je novi talas recesije malo verovatan, posebno ako vlade ne preteraju sa smanjenjem potrošnje, smatra Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Ta organizacija je apelovala na vlade širom sveta da budu pažljivi kako ne bi ugušili ekonomski oporavak time što će previše i prebrzo smanjiti potrošnju.
Ekonomski problemi EU predstavljaju manji problem za razliku od onih težih, političkih, gde će sam opstanak EU biti doveden u pitanje. Investitori će se preseliti u SAD, Aziju i Južnu Ameriku, što neće biti pogodno za EU. U takvom okruženju Srbije svi promašaji naše ekonomske politike, koji su veliki i duboki, u proteklih osam godina, sada nam stižu na naplatu. Veliki broj građana Srbije uopšte nema svest o tome da je sadašnje stanje dobro u odnosu na ono kakvo će biti u drugoj polovini ove godine. Treba biti svestan da u narednih dvadesetak godina boljeg neće ni biti.