Industrijska politika EU

Industrijska politika EU

Industrijska politika je bitan elemenat uspešnog privrednog i industrijskog razvoja Evropske unije, od velikog je značaja za konkurentnost industrijskih proizvoda i usluga. Industrijska politika kao aktivna i sveobuhvatna primena aktivnosti koje su usmerene na strukturno regulisanje i podsticanje konkurentnosti industrije, imala je dug evolutivni put razvoja do trenutka nastanka zajedničke nadnacionalne politike zemalja članica Evropske unije. Priroda takve politike može se posmatrati kao skup svih oblika aktivnosti kojima Unija u najširem
smislu teži da usmerava industrijsko uređenje u pravcu koji se zajednički smatra najpoželjnijim. Tokom 90-ih godina, definisan je horizontalni pristup koordiniranoj industrijskoj politici, na principima otvorenog i konkurentskog jedinstvenog tržišta. Novi koncept industrijske politike Evropske unije, definisan je ″Lisabonskom strategijom″ i njenim revizijama.

Uvod
Industrijska politika Evropske unije u prošlosti se shvatala kao skup aktivnosti države koje imaju za cilj postizanje industrijskih promena, putem podsticaja koji unapređuju proizvodnju određenih industrija ili podstiču ulazak i izlazak sa tržišta određenih industrijskih proizvoda. Međutim, visoke barijere ulaska na jedinstveno tržište Unije, eksternalije između preduzeća i tržišta zemalja članica, nesavršenost tržišta kapitala i radne snage, viskoki troškovi strukturnih prilagođavanja industrije i dr., doveli su do pojave intervencija na nivou Evropske unije, umesto na nacionalnim nivoima. U ostvarivanju ciljeva integracije industrijskih tržišta Evropske unije bio je potreban određeni nivo usklađenosti nacionalnih industrijskih politika.
Industrijska politika u Uniji se razvijala fazno, od sektorskog protekcionizma, ka horizonatalnoj podršci i jasnom promovisanju konkurentnosti, tj. od pasivne ka aktivnoj politici. Sadašnja industrijska politika obuhvata efektivnu primenu svih aktivnosti koje su usmerene na strukturno regulisanje privrede i kojima se podstiče konkurentnost. Ovakva industrijska politika, kroz sprovođenje određenih nadnacionalnih aktivnosti, prevashodno za cilj ima poboljšanje ambijenta za konkurentno sposobna preduzeća na međunarodnom nivou,
produktivno i inovatorski orjentisana, naročito mala i srednja preduzeća, kao ijačanje konkurentnosti unapređenjem istraživanja i razvoja, kooperacije i olakšica za strukturna prilagođavanja. Jedan od ciljeva industrijske politike od usvajanja Lisabonske strategije 2000. godine, je stvaranje osnova i uslova za razvoj inovativnog i tržišno konkurentnog industrijskog sektora, koji bi trebalo da obezbedi i ekološku održivost proizvodnje, tj. ekonomski opravdanu proizvodnju koja je orijentirana na rast, i osigurava prilike za buduće generacije. Konkurentnost industrijske proizvodnje osnova je strategije održivog razvoja Evropske unije, koja počiva na ekonomskim i ekološkim pretpostavkama. Stoga je održanje i razvoj konkurentnosti postao neophodan element za uspešnosti održivosti industrijskog razvoja Unije. U takvim uslovima i okolnostima rastuće globalizacije i sve izraženije međunarodne konkurence, Evropska unija je 2005. godine predstavila novu i jedinstveniju industrijsku politiku, čije cilj stvaranje bolje klime za razvoj svih industrijskih sektora. Nova industrijska politika predstavlja stub implementacije i realizacije ambicioznih ciljeva Lisabonske strategije i njenih revizija iz 2005. i 2008. godine.