Комуницирање  подразумева  слање  поруке  циљној  публици  посредством
различитих канала, са циљем да се порука  пренесе, разуме и прихвати, али и да
изазове реакцију и покрене на деловање. Већина модела комуникације, обухвата
пет  основних  елемената.  Процес  комуницирања  обухвата  пошиљаоца,  поруку,
канал комуницирања и примаоца. Пошиљалац креира поруку коју шаље и кодира
је, док је прималац тумачи на основу својих метода за дешифровање тј. декодира
је.  Пети  елемент  је  повратна  спрега  од  примаоца  до  пошиљаоца.  Повратне
информације  важне  су  приликом  креирања  и  слања  нове  поруке  и  утичу  на
двосмерну комуникацију.

Слика 1 – Процес комуницирања

Комуникација представља размену мишљења. Може се дефинисати и

разврстати у различите категорије, у зависности од броја учесника, врсти знакова
којим  се  комуницира  и  другим.  У  зависности  од  броја  учесника  и  природе
комуникационог  процеса  може  бити:  „директно,  тј.  интерперсонално  (лицем  у
лице)  и  масовно  (индиректно)  комуницирање.“

Интерперсонална комуникација

укључује размену мишљења, између двоје или више људи, али се под њом најчешће
подразумева комуникација двоје људи лицем у лице, разговор телефоном. Може
укључивати  и  уверавање  и  персуазију.  Масовна  комуникација  се  одвија  путем
медија  масовне  комуникације  (новине,  часописи,  радио  и  телевизија)  и  у  њој
постоји  велики  број  учесника,  али  се  углавном  креће  једносмерно,  тј.  од
пошиљаоца ка примаоцу поруке.

Вујаклија, М., (1980),

Лексикон страних речи и израза

, Просвета, Београд, стр. 445.

http://www.eknfak.ni.ac.rs/dl/2014/marketing_komuniciranje_deo_I.pdf

Пошиљалац

Кодирање

поруке

Декодирање

поруке

Прималац

Повратна

спрега

Порука

Појам друштвених медија

Милица Станковић

Према врсти знакова, комуникација може бити вербална и невербална, а

поједини  аутори  помињу  и  паравербалну  комуникацију.  Вербална  комуникација
може бити писана и говорна и има за циљ преношење информације, и о усменој или
писаној речи се размишља. Усмена комуникација најчешће подразумева присуство
особа  које  комуницирају,  док  се  писана  комуникација  остварује  различитим
документима који се преносе искључиво писаним путем и подразумева одсуство
личног  контакта,  па  самим  тим  и  одсуство  повратне  информације.  Невербална
комуникација  је  говор  тела,  односно  покрети,  гестови,  мимика,  и  она  показује
емоционални  однос  према  некој  особи  или  став  о  некој  информацији  коју
преносимо.  Паравербална  комуникација  се  односи  на  боју  гласа,  тоналитет  и
интонацију.

Према једном истраживању које је спровео професор психологије Мехрабан

(Mehrabian) 1967. године, комуникациони модел садржи само 7% онога што
кажемо, чак 38% је глас, интонација, јачина говора, док се чак 55% комуникације
састоји од говора тела.

Овакво схватање процеса комуникације данас је широко

распрострањено, мада се не може применити на све врсте комуницирања. Оно је
примењиво само за говорну комуникацију, док не важи за писану, комуникацију
путем телефона или комуникацију путем друштвених медија.

Слика 2 – Структура комуникационог модела

1.2. Развој канала онлajн комуникације

„Комуникација је процес подложан променама. Развој технологије

омогућио  је  нове  видове  комуникације.  Данас  готово  да  нема  успешне  познате
компаније  која  на  различите  начине  не  користи  могућности  интернета  у
информисању, промовисању, продаји, организацији набавке и испоруци робе или
услуга.  На  почетку  развоја  интернета,  примарни  циљ  комуникације  преко
интернета није био изградња имиџа марке или предузећа, већ је примарни циљ био

Mehrabien, A., (1967),

Orientation Behaviors and Nonverbal Attitude Communication, Journal of

Communication

, Volume 17, Issue 4, p. 324-332.

Појам друштвених медија

Милица Станковић

1.3. Настанак и развој Интернета

Интернет је глобална рачунарска мрежа, односно како је многи називају

„мрежа  свих  мрежа“,  где  се  појединчане  мреже  могу  независно  развијати  и
умрежавати  међусобно.  Интернет  је  развијен  крајем  1960.  године  у  оквиру
истраживачке  агенције  у  склопу  министарства  одбране  САД-а  (АПРА  –  енг.
Advanced Research Project Agency) и оснивањем мреже АПРАНЕТ 1966. године која
је  првенствено  имала  војну  намену,  тј.  да  развије  мрежу  која  би  преживела
евентуални  нуклеарни  напад.  Приступ  мрежи  био  је  омогућен  најпре
универзитетима, а касније и физичким и правним лицима. Следећи важан тренутак
у развоју ове мреже је 1983. година и прелазак тадашње мреже са NCP-а (Network
Control Protocol) који је омогућавао комуницирање унутар мреже али не и ван ње,
на  TCP/IP  (енг.  Transmission  Control  Protocol/Internet  Protocol  –  протокол  за
контролу преноса/интернет протокол) који се и данас користи.

Интернет током деведесетих година XX века доживљава нагли развој,

захваљујући развоју World Wide Web–а (WWW). Тим Бернерс-Ли (Tim Berners-Lee)
је 1990. године креирао мрежу која се и данас користи и поставио прву веб страну
за Институт у ЦЕРН-у. Прва верзија те стране коју је могуће наћи је она из 1993.
године и коју је ЦЕРН поново оживео 2013. године на двадесетогодишњицу
његовог настанка. Иако се веб и интернет често поистовећују они су две одвојене,
али ипак повезане ствари. Интернет представља мрежну инфраструктуру, огромну
мрежу повезаних рачунара. Веб је систем приступа информацијама које се налазе
на интернету. Будући да се комуникација одвија изван географских граница, уз брзу
и лаку претрагу информација којих је све више било доступно, истовременим
развојем хардвера и његовој нижој цени, почиње и његова употреба у комерцијалне
сврхе од индустрије, преко банака, малопродајних ланаца до медијских кућа.

Првобитна употреба веба је била претраживање и читање садржаја

објављеног  на  различитим  странама,  при  чему  су  корисници  били  само  пасивни
конзументи. Развој технологије омогућио је корисницима да и они сами креирају
садржај,  интерактивну  комуникацију  са  могућношћу  персонализације  и
квантификовања  ефеката.  Интернет  је  створио  и  ново  средство  масовне
комуникације,  а  због  својих  карактеристика  постао  и  први  интерактивни  медиј
масовне  комуникације.  Он  је  еволуирао  брже  него  било  који  други  канал
комуникације и значајно променио комуникацију, економију, друштво, маркетинг
и оглашавање. „Интернет  постаје водећи интерактивни медиј  у пословном свету
где  корисници  могу  директно  комуницирати  са  предузећима,  а  предузећа  могу
добити најбрже одговоре од корисника о производима, предностима, слабостима
тј. имају инстант одговор на стратегију коју су применили. Као комуниикацијски
медиј, интернет ствара упознатост, пружа информације и утиче на ставове“.