Celokupan današnji internet i njegovo funkcionisanje je zasnovano na IP grupi protokola i to
onoj koja nosi oznaku TCP/IP (Transmission Control Protocol), inače, ova oznaka obuhvata
zapravo ona dva protokola koja se na internetu smatraju najbitnijim.

Primarna svrha koju TCP/IP ima je vezana za omogućavanje nesmetane komunikacije i to
među računarima koji su međusobno ili na server povezani.

Definicija ovog termina koja je najprihvatljivija jeste da je u pitanju grupa protokola koja treba
da omogući umreženim računarima da ostvaruju komunikaciju preko konkretne mreže, kao ida
na taj način vrše deljenje različitih resursa.

Za idejnog tvorca TCP/IP protokola kakvog ga danas poznajemo je najpre zaslužan Bob Kan
koji je donekle izmenio prvobitni tip ovog protokola, te je u njega uneo mnogobrojne dodatne
performanse koje su mu omogućile značajno kvalitetniji način funkcionisanja.

On je pomenuti TCP protokol podelio na tri dela i to na TCP koji je trebalo da maksimalno
podrži kontrolu toka, a kako ne bi došlo do promena u radu ukoliko bi se određeni paket
izgubio.

Tom prilikom je kreiran i IP, čija je osnovna svrha bila da vrši adresiranje, kao i da određene
pakete prosleđuje, ali i takozvani UDP (User Datagram Protocol), čija je osnovna uloga bila da
omogući neometano pristupanje IP servisima.

Nedugo nakon toga su počele na svetskom nivou da se razvijaju lokalne mreže - LAN (Local
Area Network), a tada se javlja i takozvani Eternet (Ethernet) uz čiju pomoć se pomenute mreže
primarno razvijaju.

Gotovo istovremeno se pojavljuje i SATNET, čija je funkcija bila da poveže računare na
teritoriji Evrope i Sjedninjenih Američkih Država i to preko satelita.

Sve se to dešavalo 1973. godine, kada je i zvanično bio ukinut NCP, tako da TCP/IP postaje
standardni protokol koji se koristi na svim računarima, a oni koji su do tog trenutka koristili
ukinuti NCP su imali obavezu da se prebace na ovaj protokol.

1. Referentni modeli

Referentni model je konceptualna skica koja nam pokazuje kako komunikacija treba da se
odvija.

Za rešavanje problema zbog nekompatibilnosti pri komunikaciji sa opremom različitih
proizvođača, uvedeni su OSI (Open System Interconnection) i TCP/IP (Transmission Control
Protocol/Internet Protocol) referentni modeli.

Iako su TCP/IP protokoli povezani sa modelom OSI, on se danas retko koristi, ali sam model je
sveobuhvatan i još uvek važeći, a svojstva svakog sloja i dalje su veom važna.

TCP/IP se na neki način nalazi na suprotnom kraju: sam model nema širu primenu ali se njegovi
protokoli nalaze svuda.

Ovaj model predstavlja sve procese potrebne za uspešnu komunikaciju i deli ove procese u
logičke grupe pod nazivom slojevi, a kada se komunikacioni sistem dizajnira na ovaj način,
onda se to naziva slojevitom arhitekturom.

Svaki od nivoa slojevitog modela koristi usluge nivoa ispod sebe i pruža usluge nivou iznad
sebe.

Ovakva podela na nivoe omogućava:



Precizno opisivanje pojedinih delova kompleksnog sistema;



Laku promenu realizacije svakog od nivoa bez uticaja na ostale nivoe;



Korišćenje jednog nivoa od strane više korisnika na višim nivoima;



Kreiranje kompatibilnih mrežnih uređaja I softvera u formi protokola.

Pod protokolom podrazumevamo skup pravila koja definišu komunikacione funkcije.

Osnovna aktivnost komunikacionih funkcija jeste da obezbede učesnicima u komunikaciji da
šalju, primaju i interpretiraju informacije koje žele da razmene.

Protokol definiše format i redosled poruka koje se razmenjuju između dva ili više učesnika u
komunikaciji, kao i akcije koje se vrše na osnovu poslatih i primljenih poruka.

Protokol predstavlja skup pravila koja definišu neke komunikacione funkcije, a skup protokola
jeste familija protokola koji rade zajedno i omogućavaju komunikaciju između aplikacija,
odnosno programa.

Pojedina realizacija skupa protokola naziva se protokol stek.

Protokol koji treba da poveže različite mreže treba da zadovolji sledeće zahteve:

2.1 Slojevi referentnog OSI modela

Većina servisa i

protokola

, u kontekstu komunikacionih mreža, funkcionišu kao jedinstvena

celina.

Da bi se opisala veza između njih, njihova funkcija u svakom od procesa komunikacije, a isto
tako i da bismo razumeli sam proces, uvedena je konceptualna skica, tj. referentni model.

Model

OSI ima sedeam slojeva, a načela koja su dovela do obrazovanja tih sedam slojeva mogu

se sažeti na sledeći način:



Treba napraviti nov sloj kad god je neophodna nova apstrakcija;



Svaki sloj treba da ima jasno definisanu funkciju;



Funkciju svakog sloja treba izabrati imajući u vidu definisanje međunarodno
standardizovanih protokola;



Granice slojeva treba izabrati tako da se minimizuje protok informacija između slojeva;



Broj slojeva treba da bude dovoljno veliki da se funkcije čije se namene jasno razlikuju
ne bi na silu trpale u isti sloj, a ipak dovoljno mali da arhitektura ne postane previše
složena.

Na sledećoj slici prikazani su slojevi OSI referentnog modela:

2.1.1 Fizički sloj