Istorijski razvoj penalnih ustanova ipoložaj zatvorenika

ISTORIJSKI RAZVOJ PENALNIH USTANOVA I
POLOŽAJ ZATVORENIKA

Krajem 16. i početkom 17. veka u institucijama koje predstavljaju začetke, u kaznenim zatvorima rad postaje obaveza zatvorenika. Prvi zatvor koji je bio namenjen za ograničeno kretanje ljudi na zatvorenom prostoru bio je londonski Brajdvel (Bridwell). Brajdvel je bio izgrađen 1553. godine i naziv je dobio po dvorcu u kojem su ljudi zadržavani radi navikavanja na rad. Te godine je engleski kralj Edvard dvorac Brajdvel dao gradu Londonu u svrhu zbrinjavanja napuštene dece koja nisu imala svoj dom kao i kažnjavanje “neposlušnih žena“. Grad London je potpuno vlasništvo nad Brajdvelom preuzeo 1556. godine. Nakon toga je nekadašnja palata postala bolnica, zatvor i radionica.
Godine 1577. u Nemačkoj je formiran prvi zatvor u koji su pored skitnica, smešteni i kriminalci, dok je u Holandiji 1596. godine, u Amsterdamu, formiran Rasphuis, a godinu dana kasnije i Spinhuis, koji su predstavljali modele na osnovu kojih su kasnije formirane slične institucije. Rasphuis je bio muški zatvor u kome su zatvorenici obrađivali drva doneta iz Brazila, a Spinhuis je bio ženski zatvor u kojem su žene radile na preslicama.
Rasphuis je osnovan nakon što je šesnaestogodišnji krojački šegrt Evert Janš pretrpeo torturu nakon koje je priznao da je u dva navrata pokrao svog gazdu. Uobičajena kazna za ovo nedelo bilo je javno bičevanje, ali je gradski savet odlučio da pokuša sa rehabilitacijom Janša, budući da je isti poticao iz veoma dobre porodice. Grad je tako 19. juna 1589. godine odlučio da izgradi zatvor. Ubrzo nakon otvaranja zatvora, Janš je osuđen na prebijanje i prinudni rad, a nikada nije ni otišao u zatvor. Osnivanje Rasphuisa je označilo korenite promene u Holandskoj kaznenoj teoriji. Do tada se verovalo da svi kriminalci treba da budu kažnjeni. U Rasphuisu je, pak, akcenat stavljen na usađivanje svesti o redu i obavezama kod mladih zatvorenika. Kako je Rapshuis bio predviđen kao institucija za rehabilitaciju, na ulaznim vratima je stajala sledeća rečenica “Divlje zveri moraju biti ukroćene“. Oni zatvorenici koji su pak odabrali da ne rade, bivali su zatvarani u podrume koji bi se punili vodom i zatvorenik je dobijao vodenu pumpu i mogao bi da odluči ili da ispumpava vodu ili da se udavi.
Kroz nekoliko godina Rasphuis je postalo mesto na kome se eksploatisala jeftina radna snaga, a rehabilitacija kao polazna osnova je u potpunosti zaboravljena. Sve veći broj ljudi je zatvaran u Raphuis, a postojalo je, takođe, posebno odeljenje u kojem su držana mentalno obolela lica, a čije troškove je plaćala porodica. Oni su imali izvesne privilegije u odnosu na ostale zatvorenike jer su imali priliku da jednom nedeljno dobijaju pakete sa hranom od svojih porodica. Ono što je još bilo zanimljivo je i činjenica da su roditelji, uz plaćenu ulaznicu, mogli da dovedu svoju decu u obilazak zatvora, a ta poseta je trebalo da bude upozorenje njihovoj deci na posledice njihovog eventualnog lošeg ponašanja.

˝Ne bojte se! Ja ne tražim osvetu za zlo, ali vas teram da budete dobri. Moja je ruka čelična, ali je moje srce blago˝. Ovo su reči koje su stajale na ulazu prvog ženskog zatvora na svetu, holandskog Spinhuisa, koji je otvoren u Amsterdamu 1645. godine. Spinhuis je naziv dobio po tome što su zatvorenice uglavnom radile na preslicama za holandsku tekstilnu industriju, a bio je model zatvora kojem su se najpre divili, a kasnije ga oponašali. LJudi su posećivali Amsterdam kako bi imali priliku da vide ˝najpoznatiji deo Amsterdama˝. Isprva su u njemu boravile siromašne i nepoštovane žene, ali su kasnije u njemu postojala odvojena odeljenja, odnosno spavaonice za zatvorenike, pijanice, prostitutke i žene koje su bile javno šibane.
Širom Evrope, popravni zavodi bili su osnivani po holandskom modelu, odnosno njihova suština i svrha bila je zasnivana na neprekidnom radu, koji je trebao da ostvari dva cilja, odnosno kako da kazni, tako i da kod zatvorenika ustanovi naviku discipline i rada. Ženske zatvorenice su, osim osnovnih obaveza doprinosa tekstilnoj industriji kroz pređu, tkanje i šivenje, radile i kao kuvarice, čistačice i pralje, na taj način pružajući usluge u zatvorskoj zajednici. Osim toga, u londonskom Brajdvelu su npr. žene bile prinuđene da se prostituišu, a one koje su to odbijale, na prostituciju su bile primorane batinama i pretnjama.
Uslovi u zatvorima bili su veoma loši, prvenstveno zbog toga što sama arhitektonska rešenja nisu bila adekvatna stvarnim potrebama, te je tako u samo jednoj sobi bilo smešteno od četiri do dvanaest zatvorenika, a u jednom krevetu ih je spavalo dvoje ili troje.