Ispitna pitanja iz Javnog zdravlja za studente

Stomatologije

Tanja Radivojevi

1. Koncept ledenog brega
2. Prirodni tok bolesti
3. Lanac infekcije
4. Ekološki trijas
5. Model mnogouzročnosti
6. Aktivni imunitet
7. Pasivni imunitet
8. Kolektivni imunitet
9. Epidemiološki nadzor
10. Pokazatelji učestalosti poremećaja zdravlja
11. Skrining
12. Epidemiološke metode (podela)
13. Aplikacija imunoloških preparata
14. Princip “hladnog lanca „
15. .Imunizacija protiv akutnog virusnog hepatitisa B
16. Bolničke (intrahospitalne infekcije)
nozokomijalne
17. Putevi prenošenja bolničkih infekcija
18. Prevencija bolničkih infekcija
19. Dezinfekcija
20. Sterilizacija
21. Epidemiološke karakteristike hepatitisa B
22. Epidemiološke karakteristike infekcija
uzrokovanih virusom humane
imunodeficijencije (HIV)
23. Higijena ruku
24. Javnozdravstevni značaj vode
25. Medicinski otpad –vrste i karakteristike
26. Uklanjanje medicinskog otpada
27. Radijacije - Nejonizujuća zračenja.
28. UV indeks

29. Jonizujuća zračenja
30. Značaj ishrane za zdravlje zuba i oralnog aparata
31. Ishrana i hranljive materije
32. Procena ishrane i stanje uhranjenosti
33. Energetske potrebe i nutritivni značaj hranljivih
materija
34. Gradivna uloga hrane
35. Energetska uloga hrane
36. Dijetna biljna vlakna
37. Lipidi
38. Voda - fiziološki i zdrastveni značaj
39. Mikroelementi
40. Bolesti nedovoljne ishrane
41. Bolesti preobilne ishrane
42. Zagađenje hrane
43. Trovanje hranom
44. Definisanje bolesti i zdravlja
45. Faktori koji utiču na zdravlje
46. Mere prevencije: primarna, sekundarna i
tercijarna
47. Procena zdravstenog stanja stanovništva
48. Podela zdravstvenih indikatora
49. Stomatološka zdravstvena zaštita
50. Socijalne bolesti
51. Zubni karijes kao socijalna bolest
52. Parodontopatije kao socijalne bolesti
53. Zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici
54. Zdravstveno vaspitanje
55. Zdravstvenovaspitne metode
56. Promocija zdravlja

Stadijum ispoljenih kliničkih znakova

U ovom stadijumu klinički znaci su izraženi, postaju očigledni i domaćin ih lako prepoznaje. Lekar u ovom stadijumu,
najčešće, lako prepoznaje i dijagnostikuje bolest. Teškoće u dijagnostici mogu predstavljati bolesti sa atipičnim znacima
ili retke, egzotične bolesti. Bolest u ovom stadijumu može napredovati brzo ili lagano, što zavisi od karakteristika
domaćina, agensa i životne sredine.

Stadijum smanjene sposobnosti organizma

Ukoliko nije došlo do letalnog ishoda u prethodnom stadijumu, bolesnik ulazi u stadijum smanjene sposobnosti. Ovaj
stadijum može imati dva oblika: period rekonvalescencije i period posledične nesposobnosti. U periodu
rekonvalescencije organizam nema znakove bolesti, ali se organizam još uvek nije vratio na prethodni nivo zdravlja.
Njegovi kapaciteti zdravija su smanjeni, moguće su komplikacije ili remisija bolesti, a kod infektivnih bolesti se nekada
javlja nosilaštvo uzročnika (rekonvalescentno kliconoštvo), što može da ima epidemiološki značaj jer te osobe mogu da
luče i neometano prenose
uzročnike. Bolest će se, na kraju, završiti potpunim ili delimičnim oporavkom ili smrću.

3. Lanac infekcije

Kruženje biološkog agensa od rezervoara infekcije do osetljivih domaćina neophodno je za održavanje zaraznih bolesti.
Taj ciklus je poznat kao lanac infekcije. Pojam lanac infekcije izveden je iz epidemiološkog trijasa kao opšteg modela i
prilagođen je specifičnostima epidemiologije zaraznih bolesti. Lanac infekcije (slika 10.) sadrži 6 karika: infektivni
agens, rezervoar i izvor infekcije, izlazno nesto, putevi prenošenja, ulazno mesto, osetljiv domaćin.

Lanac infekcije:
1. infektivni agens,
2. rezervoar i izvor infekcije,
3. izlazno mesto,
4. putevi prenošenja,
5. ulazno mesto,
6. osetljiv domaćin
U infektivne agense ubrajaju se uzročnici zaraznih bolesti koji pripadaju sledećim grupama organizama: virusi,
bakterije, gljivice, protozoe, i višećelijski paraziti. Svi navedeni uzročnici zaraznih bolesti su prilagođeni parazitskom
načinu života.
U zavisnosti od otpornosti parazita u spoljnjoj sredini u najvećoj meri je
određen put prenošenja i druge epidemiološke karakteristike zaraznih bolesti koje se njima prenose (npr. AIDS se ne
prenosi rukovanjem).
Najvažnije osobine infektivnih agenasa su: patogenost, infektivnost, virulencija, invazivnost, toksičnost i infektivna
doza.
Patogenost je sposobnost agensa da izazove manifestnu bolest kod osetljivih osoba.
Infektivnost podrazumeva sposobnost agensa da prodire u organizam
domaćina, gde se održava i razmnožava. Virulencija predstavlja stepen patogenosti, odnosno sposobnosti agensa da
izazove manifestnu bolest.

Invazivnost je faktor virulencije koji omogućava agensu prijanjanje i prodiranje u tkiva, kao i razmnožavanje i širenje u
organizmu domaćina, dok toksičnost predstavlja faktore virulencije koji oštećuju tkiva domaćina pod dejstvom toksina.
Minimalna količina agensa koja je neophodna da izazove bolest naziva se infektivna doza. Potrebna infektivna doza je
različita za nastanak pojedinih bolesti.
Infektivna doza za Q groznicu je samo nekoliko uzročnika bolesti, a za salmonelozno trovanje hranom ona se kreće od
100 do 1000 patogena.
Rezervoar i izvor infekcije

Rezervoar infektivnih agenasa su ljudi, životinje, zglavkari, biljke, zemljište, ili druga supstancija (kao i njihove
kombinacije) u kojima infektivni agens živi i razmnožava se, od koje mu prvenstveno zavisi preživljavanje i gde se
razmnožava na takav način da može da se prenese na osetljivog domaćina. Najčešći rezervoari infektivnih agenasa su
ljudi ili životinje.
Izvor infekcije je uži pojam i odnosi se na konkretnu osobu, životinju biljku, predmet ili supstanciju sa kojih se
infektivni agens, različitim putevima. prenosi na čoveka.
Osobine infektivnih agenasa: patogenost, infektivnost, virulencija, invazivnost, toksičnost, doza

4. Ekološki trijas

Ekološki (epidemiološki) trijas
Sazrevanje shvatanja da je nastanak bolesti višeuzročan i da predmet interesovanja epidemiologije nisu samo zarazne
bolesti, nametnulo je potrebu drugačijeg prikazivanja nastanka bolesti. Tako je od 1950. godine postao prihvatljiv, a
kasnije i vrlo korišćen, model ekološkog trijasa. Nastajanje bolesti po
ovom modelu je rezultat poremećaja međusobne ravnoteže domaćina, agensa i sredine. Prema ovom modelu faktori
nastanka bolesti prikzuju se kao:

Faktori nastanka bolesti vezani za domaćina:

zdravstveni status

genetska predispozicija

stil života

starost

pol

socijalno-ekonomsko stanje.

Faktori nastanka bolesti vezani za agens:

biološki (bakterije, virusi, rikecije, paraziti, gljivice)

hemijski (olovo, živa, ugljedioksid i drugo)

fizički (ekstremne temperature, prekomerna buka, jonizujuće zračenje i drugo).

Faktori nastanka bolesti vezani za životnu sredinu :

izloženost agensu

vremenski uslovi

sanitarni nivo stanovanja

gustina populacije

pristupačnost zdravstvene službe.

Prema ovom modelu stanje zdravlja se može prikazati u vidu kontinuiranog održavanja ravnoteže u trouglu kojeg
sačinjavaju navedena tri faktora. Predmet interesovanja epidemiologije je upravo polje određeno tim faktorima. Kada
prevagne uloga bilo kog faktora, ravnoteža se narušava, što dovodi
do nastanka bolesti.

5. Model mnogouzročnosti

Model mnogouzročnosti

Danas je ovaj koncept opšte prihvaćen i na njemu počiva celokupna moderna epidemiologija. Značaj ovog modela
sadržan je u činjenici da je svaki poremećaj zdravlja rezultat uticaja mnogih faktora. Nekada je gotovo nemoguće
nabrojati i naslutiti sve faktore koji utiču na nastanak bolesti. Zadatak
epidemioloških ispitivanja u konteksu ovog modela, bio bi utvrdivanje efekata pojedinih faktora na pojavu bolesti. Iz
takvih saznanja bi se odredila koncepcija protivepidemijskih mera i stavovi pri donošenju preventivne strategije u
vođenju zdravstvene politike.

Kruženje biološkog agensa od rezervoara infekcije do osetljivih domaćina neophodno je za održavanje zaraznih bolesti.
Taj ciklus je poznat kao lanac modela i prilagođen je specifičnostima epidemiologije zaraznih bolesti. Lanac infekcije.
Pojam lanac infekcije izveden je iz epidemiološkog trijasa kao opšteg

Vodom se može preneti kolera, hepatitis A, bacilarna i amebna dizenterija i druge bolesti.
Infekcija se vodom prenosi pijenjem ali i preko kontakta kontaminirane vode sa kožom i sluznicama čoveka (npr.
leptospiroza, konjunktivitis). Vazduh nije povoljna sredina za opstanak infektivnih agenasa, ali je njegova uloga u
prenošenju zaraznih bolesti značajna i najlakše se ostvaruje u slabo
provetrenim prostorijama gde boravi veliki broj ljudi. Pored respiratornih zaraznih bolesti koje su najmasovnija
obolenja u svetu, vazduhom se mogu preneti i obolenja iz grupe zoonoza. Vazduhom se infektivni agensi prenose
kapljičnim jezgrima (Velsovi nukleusi) i prašinom (sekundarni aerosol).
Kapljična jezgra (10 mikrona) nastaju gubljenjem vode iz sitnih kapljica po izbacivanju iz respiratornih puteva.
Kapljična jezgra zbog male mase mogu dugo da lebde u vazduhu (i do 18 sati) i da budu nošena vazdušnom strujom u
okolne prostorije, (npr. u bolnicama). Posle nekog vremena jezgra se talože na pod i okolne predmete mešajući se sa
prašinom. Čišćenjem podova i drugih površina, hodanjem, vazdušnim strujanjem prašina se diže u vazduh i može biti
udahnuta. Sekundarnim aerosolom se prenose veoma otporni uzročnici zaraznih bolesti, kao što su uzročnici
tuberkuloze, Q groznice, antraksa, difterije, bruceloze, streptokokoze i dr.
Vektori koji su značajni u epidemiologiji zaraznih bolesti pripadaju klasi insekata (komarci, muve, buve, vaši) i klasi
pauka (krpelji i grinje). U prenošenju zaraznih bolesti vektori imaju mehaničku i biološku ulogu. Prenošenje infektivnih
agenasa sa spoljnih površina vektora (npr. nožice, krilca) ili prenošenje pasažom agensa kroz crevni trakt vektora je
mehanički način prenosa infekcije, dok kod biološkog načina prenosa uzročnici zaraznih bolesti deo svog razvojnog
ciklusa provode u vektoru ili se u njemu razmnožavaju. Komarci iz roda anofeles prenose inokulacijom (ubacivanjem
sadržaja pljuvačnih žlezda) malariju, komarci iz roda edes prenose žutu groznicu. Prenošenje kuge i mišjeg pegavca sa
glodara na čoveka ostvaruje se preko buva. Vaši tela su isključivi paraziti čoveka, prenose pegavac i vašljivu povratnu
groznicu. Zaraženim krpeljima se prenosi Lajmska bolest, Krimska Kongo hemoragična groznica i dr. Krimska Kongo
hemoragička groznica (KKHG) se javlja i u određenim "prirodnim žarištima" Kosova i Metohije. Virus KKHG se
nalazi i reprodukuje u krpeljima roda Hyalomma, a transovarijalno se prenosi na potomstvo.
Pod prirodnim žarištem zarazne bolesti podrazumeva se životna zajednica u kojoj uzročnici bolesti neprestano cirkulišu
između divljih životinja kao davalaca i primalaca infekcije i zglavkara kao prenosioca. Krpelji zaražavaju ljude ujedom.
Moguća je i intrahumana transmisaija (sa obolele osobe na osetljivu osobu), odnosno zaražavanje kontaktom sa krvlju,
sekretima, ekskretima, tkivima obolelih. Izuzetno se virus može prenositi i aerosolom.
Mesto prodora mikroorganizma u domaćina predstavljaju ulazna vrata infekcije. Koža i sluzokoža čine ulazna vrata
patogenom agensu.
Osetljiv domaćin

Lanac infekcije se zatvara dospevanjem infektivnog agensa do osetljivog domaćina koji zaražavanjem i sam postaje
izvor zaraze. Na taj način počinje ciklus kruženja infektivnog agensa.

6. Aktivni imunitet

Aktivni imunitet se stiče kada organizam sam stvara antitela kao reakciju na prirodnu infeketju, ili na datu vakcinu.
Vakcina je najčešće oslabljeni, modifikovani ili mrtvi patogeni mikroorganizam ili njegov toksin, koji dat organizma
može da indukuje imuni odgovor, ali ne izaziva bolest.

7. Pasivni imunitet

Stiče se na tri načina:

unošenjem imunoglobulina

(prečišćena suspenzija koja sadrži antitela

koja je proizveo drugi domaćin u kontaktu sa agensom)

prenosom kroz placentu

. (transplacentarni imunitet) prenošenjem majčinih antitela na fetus u toku trudnoće)

dojenjem

(unošenjem gotovih antitela koje majka izlučuje mlekom).

Osnovna razlika između pasivnog i aktivnog imuniteta je u brzini stvaranja zaštite organizma i u dužini trajanja te
zaštite. Zaštita kod aktivnog imuniteta postiže se oko dve do tri nedelje nakon unošenja antigena u organizam, dok se
zaštita kod pasivnog imuniteta postiže onog trenutka kada organizam primi gotova antitela. Imunitet stočen na prirodan
način obično traje čitav život, dok kod pasivnog imuniteta ta zaštita traje oko dve nedelje od prijema gotovih antitela ili
do šest meseci ako su antitela prenesena na plod transplacentamo ili dojenjem.