Jedinstveni evropski akt

UVOD

Pojava regionalnih ekonomskih integracija snažno je obeležila period posle Drugog svetskog rata. Jedan od najznačajnijih i najuspešnijih oblika regionalnog udruživanja država danas predstavlja Evropska unija. Koreni njenog stvaranja leže u težnjama za prevazilaženjem istorijskih rivalstava, posebno Francuske i Nemačke, paralelno sa podsticanjem ekonomskog napretka i razvoja država članica.
Pariskim ugovorom od 18. aprila 1951. stvoren je prvi nucleus današnje Evropske unije u vidu Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ), a zatim Rimskim ugovorom potpisanim 25. marta 1957. osnovane su Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska zajednica za atomsku energiju (EURATOM). Prvobitno su ih činile šest zemalja članica (Francuska, SR Nemačka, Italija, Belgija, Luksemburg i Holandija).
Ugovorom o objedinjavanju organa triju evropskih zajednica (1. jula 1967.) formirane su Evropske zajednice (EZ) sa jedinstvenom institucionalnom strukturom. Pri tome je svaka od evropskih zajednica zadržala odvojeni pravni subjektivitet na osnovu konstitutivnih ugovora o osnivanju, kao akata ustavnog karaktera. Imajući u vidu, međutim, zajedničko članstvo, zajedničke organe i jedinstveni pravni sistem triju evropskih zajednica, u literaturi je tradicionalno u primeni jedinstveni naziv: Evropska zajednica. Proces institucionalnih promena Evropske zajednice paralelno je praćen procesom širenja EZ. Zajednica je prošla mnoge složene etape svog razvoja do današnje Evropske unije (EU) od dvadeset sedam zemalja članica sa tendencijama daljeg širenja članstva.
Na tom putu institucionalnog reformisanja i uobličavanja međunarodno- pravnog identiteta, Zajednica se kretala u skladu sa funkcionalnim shvatanjem integracionih tokova. Naime, suština funkcionalnog integrisanja suverenih država je integracija po sektorima tj. različitim oblastima zajedničkog delovanja i interesa. Pri tome, proces funkcionalne integracije se odvija postepeno, sa krajnjim ciljem povezivanja svih sektora zajedničkih aktivnosti u jednu celinu.

RAZVOJ EVROPSKIH INTEGRACIJA

Iako ideološki polarizovana, slika Evrope nakon Drugog svetskog rata i naročito ambicije političkih ideologa pružale su sasvim drugačiju viziju perspektive od one koja se desila. Naime, ideja evropskog jedinstva prožimala se iznad društvenog uređenja evropskih država pokušavajući da obuhvati i zemlje socijalističkog bloka. Nakon neuspešnog pokušaja da se i ove zemlje pridobiju za nastavak integrativnog procesa, usledilo je formiranje Saveta Evrope koji je preteča svih ostalih evropskih integracija.
Nekako u isto vreme javljaju se težnje za većim stepenom integracija u ekonomskoj sferi. Razlozi su bili vrlo praktične prirode: rekonstrukcija razvojnog privrednog ambijenta, stvaranje zajedničkog tržišta i otklanjanje istorijskih antagonizama između pojedinih država unutar tog sistema.
Osnovna ideja potekla je od francuskog komesara za planiranje Žana Monea i francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana, koji su u osnovi bili pragmatični federalisti. No, i pored toga oni su bili mišljenja da se integracija može ostvariti metodom malih koraka u kojima je nacionalni suverenitet manje dovođen u pitanje u odnosu na „više političke“ oblasti kakve su odbrana i spoljna politika. Na inicijativu francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana (Šumanov plan iz 1950. godine) i po ideji Monea ovaj metod funkcionalne integracije zaživljava već naredne godine kada dolazi do osnivanja Evropske zajednice za ugalj i čelik sa ciljem obezbeđenja zajedničkog tržišta, odnosno njegove zajedničke kontrole, planiranja i korišćenja ovih resursa i njihovih derivata. Osim što je to bio trenutak utemeljenja evropskih integracija, radilo se i o otklanjanju prepreka u odnosima između Francuske i tada još uvek nesuverene Nemačke, kojoj je ovakav aranžman omogućavao da vodi i međunarodne pregovore.
Ključni principi integracija na kojima se zasniva plan o formiranju prve zajednice projektovani su tako da omoguće ostvarenje sledećih ciljeva :

• Postepeno ujedinjenje Evrope na osnovama stvarne solidarnosti i politike malih koraka,
• Ukidanje antagonizma između Francuske i Nemačke sa njihovom primarnom ulogom u ujedinjenju i otvorenošću za pristupanje ostalih evropskih država,
• Prvi koraci sprovode se u tačno određenim oblastima (ugalj i čelik), tako da se one stavljaju pod zajedničku upravu,
• Jedinstvo ekonomskih interesa treba da se odrazi na životni standard stanovništva i bude osnov zajedništva u Evropi,
• Odluke zajedničke uprave moraju biti obavezne za zemlje članice i prinudno sprovodljive, a sama uprava sastavljena od nezavisnih lica po principu jednake zastupljenosti.

Zajednica dobija i svoje organe: Zajedničku skupštinu, Visoku vlast sa izvršnim ovlašćenjima, Ministarski savet i Sudsko veće koje je nadgledalo tumačenje ugovora. Na ovom modelu se razvijalo i kasnije ustrojstvo evropskih zajednica. Tako je po prvi put došlo do formiranja nadnacionalne strukture koja je kontrolisala vrlo važne oblasti ekonomije, pa i donošenje političkih odluka u ovim oblastima koje su do tada bile u isključivoj nadležnosti država članica. Osnivački ugovor u Parizu potpisalo je šest država (pored Francuske i Nemačke to su bili još Italija, Belgija, Holandija i Luksemburg).
Bilo je više nego očigledno da se početne ambicije znatno razlikuju od onoga što sama integracija podrazumeva i čemu su njeni kreatori težili. Zato će period sredinom pedesetih godina biti obeležen pokušajima za stvaranje čvršćih političkih i bezbednosnih mehanizama (stvaranje Evropske političke zajednice i Evropske odbrambene zajednice). Međutim, u pregovorima o osnivanju ovih zajednica dominirao je čvrst stav nacionalnog suvereniteta po ovim pitanjima (naročito se Francuska nije htela odreći prava da na nacionalnom nivou reguliše ova pitanja). Nakon što je ova ideja propala, čitava integracija se vraća na funkcionalni model, sa idejom da se ostvare dalje integracije u novim oblastima koje nisu bile pokrivene prvim ugovorom.
Tako započinju pregovori o zaključivanju novih ugovora koji se okončavaju stvaranjem dve nove zajednice – Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju (Rimski ugovori) . Kada se povežu oblasti regulisanja u sve tri zajednice lako je zapaziti da se osim integrativnih procesa radi o vitalnim i strateškim razvojnim resursima koji imaju direktan uticaj na razvoj, političku stabilnost i bezbednost unutar granice zajednica, ali i van njih.