Knjigovodstveno obuhvatanje troškova materijala

1.UVOD
Zadatak finansijskog knjigovodstva je da kvantifikuje poslovne događaje, koji nastaju između preduzeća i okruženja. Dobijeni podaci se na kraju jednog dužeg perioda (obično jedne godine), prikazuju u formi zakonski propisanog godišnjeg zaključka, koji predstavlja glavni informacioni izvor rukovodstva samog preduzeća i spoljnih interesnih grupa (vlasnika, poverioca, zaposlenih, državnih institucija, itd.). Ovako stanovište računovodstva se zbog svog snažnog usmerenja ka informacionim potrebama eksternih korisnika, takođe naziva i eksterno računovodstvo.
Nasuprot tome, operativno knjigovodstvo (obično se još naziva i pogonsko) predstavlja suštinski deo internog računovodstva, koje sastavlja izveštaje za kraće periode (najčešće nedelje ili mesece), pomoću obračuna troškova, praćenjem količinskog i vrednosnog trošenja faktora, sa ciljem sprovođenja procesa proizvodnje i prodaje učinaka, kao i održavanja neophodne proizvodne spremnosti. Pored obračuna troškova, glavne komponente internog računovodstva su još i interni zaključak, obračun likvidnosti, operativna statistika i različiti planski obračuni.
Knjigovodstveno obuhvatanje troškova materijala u fazi obračuna vrsta troškova je relativno jednostavan postupak finansijskog knjigovodstva, pod uslovom da su sve prethodne operacije dobro obavljene. Te operacije se razlikuje po metodama vrednovanja utrošaka materijala, odnosno prema tome da li se obračun utrošenog materijala vrši po stvarnoj nabavnoj ceni, po planskoj nabavnoj ceni ili po dnevnoj nabavnoj ceni u momentu trošenja.
Glavna razlika u knjigovodstvenom obuhvatanju troškova materijala uslovljena je organizacionim rešenjem za materijalno knjigovodstvo, odnosno izborom preduzeća:
 da stanje i promene stanja (nabavke i utroške) materijala vodi tekuće, tj. u toku godine, u okviru finansijskog knjigovodstva;
 ili da stanje i promene stanja (nabavke i utroške) materijala vodi tekuće, tj. u toku godine, u okviru obračuna troškova i učinaka (pogonskog obračuna).
Cilj našeg rada se sastoji u objašnjenju pojma obuhvatanja troškova materijala u slučaju kada je materijalno knjigovodstvo u finansijskog knjigovodstvu, a potom u pogonskom obračunu, a kroz to pojašnjenje da ukažemo na razlike između dva navedena organizaciona rešenja za materijalno knjigovodstvo.
2.PREGLED ELEMENATA I ZADATAKA OBRAČUNA TROŠKOVA I UČINAKA
Na početku ovog izlaganja neophodan je opšti pregled elemenata i zadataka obračuna troškova i učinaka, koji doprinosi lakšem razumevanju narednih poglavlja. Osnovna struktura sistema obračuna troškova se sastoji iz tri ključna elementa: obračuna vrsta troškova, obračuna mesta troškova i obračuna nosilaca troškova. Ova tri elementa zbirno predstavljaju obračun troškova i zajedno sa obračunom učinaka sačinjavaju obračun rezultata.
Obračunom vrsta troškova ispituje se koji troškovi su nastali. On pokazuje, na primer, iznos troškova materijala, zarada, zakupnina, amortizacije postrojenja, kamata itd. Obuhvatanje troškova u obračunu vrsta troškova se jednim sprovodi iz finansijskog knjigovodstva, a drugim delom potpuno odvojeno. Deo troškova, koji istovremeno predstavljaju rashode, može da se preuzme iz finansijskog knjigovodstva. Međutim, kalkulatorni troškovi moraju da se obuhvate odvojeno. Pri tome, raščlanjavanje troškova po vrstama može da se sprovodi na osnovu različitih kriterijuma, na primer na osnovu tipa utrošenih sredstava. Od centralnog značaja je svakako rašlanjavanje na na pojedinačne i opšte troškove prema kriterijumu mogućnosti pripisivanja nosiocima troškova. Dok pojedinačni troškovi mogu direktno obračuna vrsta troškova da se pripišu pojedinačnim nosiocima shodno principu uzročnosti, to nije moguće kod opštih troškova, što zahteva iznalaženja ključeva za njihovu alokaciju.
Kako se opšti troškovi ne bi potpuno neraščlanjeno alocirali na nosioce, potrebno je uključiti obračun mesta troškova između obračuna vrsta i nosilaca troškova. Njim se posmatraju obračunski razgraničena područja (mesta troškova), na primer za pružanje internih usluga, skladištenje materijala, proizvodnju internih učinaka, upravu, prodaju, itd. Obračun mesta troškova pokazuje dakle, gde su troškovi nastali, čim se postiže što raščlanjenija raspodela opštih troškova na nosioce. Osim toga, ustanovljavanjem mesta troškova uspostavljaju se i razgraničenja područja odgovornosti, na osnovu čega može da se sprovede odvojeno planiranje i kontrola troškova u tim područjima.
U obračunu nosilaca troškova kalkulišu se troškovi za jednu jedinicu učinka. On dakle pokazuje, za šta su troškovi nastali, pri čemu dolazi do sabiranja pojedinačnih i opštih troškova. Pojedinačni troškovi se, pri tome, direktno preuzimaju iz obračuna vrsta troškova. Ukoliko je prisutan obračun mesta troškova, opšti troškovi se, shodno potrebama mesta troškova, raspodeljuju na nosioce. Ovo se odnosi, na primer, na raspodelu troškova skladištenja materijala, pojedinačne operacije proizvodnje, upravu i prodaju.
Pored obračuna troškova nosilaca, koji se odnosi na pojedinačne učinke, postoji takođe i obračun troškova nosilaca, koji se odnosi na određeni period, pomoću kog se utvrđuju troškovi svih nosilaca u jednom obračunskom periodu. Ukoliko se ovaj drugi obračun nosilaca troškova upari sa obračunom učinaka, dobija se obračun rezultata. Ovim obračunom se utvrđuje uspeh obračunskog perioda, tako što se troškovi oduzimaju od vrednosti stvorenih učinaka. Na osnovu prethodno rečenog, predstavljena je osnovna struktura obračuna troškova i učinaka, uzimanjem u obzir potpunih troškova.