Korporativno upravljanje

I. Uvod u korporativno upravljanje

1. Šta je korporativno upravljanje

Ne postoji jedinstvena definicija korporativnog upravljanja koja se može primeniti na sve situacije i sve pravne sisteme. Razne definicije koje danas postoje u velikoj meri zavise od institucije ili autora, kao i od zemlje i pravne tradicije.
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), koja je 1999. godine objavila svoje Principe korporativnog upravljanja, detaljnije definiše korporativno upravljanje kao „interna sredstva pomoću kojih se vode i kontrolišu akcionarska društva […], a koja obuhvataju grupu odnosa između menadžmenta društva, njegovog odbora, njegovih akcionara i drugih nosilaca interesa. Korporativno upravljanje obezbeđuje i strukturu kroz koju se postavljaju ciljevi društva i utvrđuju sredstva za dostizanje tih ciljeva i praćenje učinka. Dobro korporativno upravljanje treba da pruži odgovarajuću stimulaciju izvršnim rukovodiocima i članovima odbora u društvu, kako bi sledili ciljeve koji su u interesu društva i akcionara i omogućili efikasan nadzor, time podstičući društva da efikasnije koriste resurse“.
Bez obzira na pomenute različitosti, većina definicija ima nekoliko zajedničkih elemenata koji se mogu rezimirati na sledeći način:
 korporativno upravljanje je sistem odnosa definisan strukturama i procesima;
 odnosi mogu da obuhvati strane s različitim iponekad suprotnim interesima;
 sve strane učestvuju u vođenju i kontroli društva;
 sve se čini s ciljem da se kroz pravilno raspoređivanje prava i odgovornosti obezbedi dugoročno održavanje i povećanje vrednosti akcionarskih uloga.
Praksa pokazuje da je ključni aspekt korporativnog upravljanja obezbeđenje priliva spoljnog kapitala akcionarskim društvima. Korporativno upravljanje bavi se i pronalaženjem načina da se nosioci interesa podstaknu na ulaganja u ljudski i fizički kapital konkretnog društva koja su na socijalno efikasnom nivou. Konkurentnost i konačan uspeh jednog društva rezultat su timskog rada koji otelovljuje doprinose niza dobavljača resursa, uključujući investitore, zaposlene, poverioce i dobavljače. Društva treba da prepoznaju i prihvate činjenicu da doprinosi nosilaca interesa čine vredan resurs za izgradnju njihove konkurentnosti i profitabilnosti. Stoga je u interesu društava da podstiču korisnu saradnju s nosiocima interesa, i uspostave okvir upravljanja koji priznaje ove interese i prepoznaje njihov doprinos dugoročnom uspehu društva.
Stepen u kojem nosioci interesa učestvuju u korporativnom upravljanju u velikoj meri zavisi od nacionalnih zakona i prakse i stoga može varirati od zemlje do zemlje.

7.1. Kratak istorijat

Sistemi korporativnog upravljanja evoluirali su tokom vekova, često kao reakcija na propadanje privrednih društava ili krize sistema. Prvi dobro dokumentovan neuspeh upravljanja bio je South Sea Bubble u XVIII veku, koji je doveo do revolucije u privrednim zakonima i praksama u Engleskoj. Slično tome, veliki deo zakona o hartijama od vrednosti u SAD donet je nakon kraha berze 1929. godine. Na svaki od ovih krahova, često nastalih kao rezultat nekompetentnosti ili prevare, brzo se reagovalo novim okvirima upravljanja, a naročito mnogim nacionalnim propisima (kodeksima) o korporativnom upravljanju i Sarbanes–Okslijevim zakonom.
U Srbiji, finansijska kriza tokom devedesetih godina prošlog veka rezultirala je korenitim poboljšanjem regulatornog okvira. Usvojeni su Zakona o privrednim društvima 2004. godine, zajedno sa usvajanjem Zakona o registraciji privrednih subjekata takođe 2004. (sa izmenama 2005), Zakon o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata iz 2002. godine, te novi iz 2006. Usvajanje Kodeksa korporativnog upravljanja Privredne komore Srbije 2005. godine svakako se mora pozdraviti kao prekretnica u razvoju korporativnog upravljanja u Srbiji, jer se njime za srpska akcionarska društva i druga privredna društva koja su članovi ovog udruženja obezbeđuje prvi standard iz ove oblasti. Pored pomenutog kodeksa, jula 2008. usvojen je i Kodeks korporativnog upravljanja Beogradske berze.
Razvoj regulatornog okvira korporativnog upravljanja u Srbiji nastavljen je i u drugoj deceniji ovog veka kroz proces čiji je glavni cilj dalje usaglašavanje s regulativom EU, a novine su sadržane u novim zakonima koji uređuju organizaciju i poslovanje privrednih društava i tržište kapitala, usvojenim u maju 2011. godine.

7.2. Korporativno upravljanje u međunarodnim okvirima

Principi OECD-a objavljeni su 1999. godine, a prerađeni 2004., kao okvir i referentne smernice za uređenje pitanja korporativnog upravljanja. Razvijeni su tako da pruže savete o dobrom upravljanju kroz uspostavljanje osnovnih principa. Ovi principi zasnivaju se na četiri vrednosti:
 Nepristrasnost – štićenje prava akcionara i obezbeđivanje ravnopravnog tretmana svih akcionara, uključujući manjinske, kao i one iz drugih zemalja.
 Obaveza – priznavanje prava nosilaca interesa utvrđena zakonom i podsticanje aktivne saradnje između korporacija i nosilaca interesa u stvaranju bogatstva, radnih mesta i održivosti finansijski zdravih društava.
 Transparentnost –odgovarajući nivo javnosti u poslovanju, te s tim u vezi potpuno, istinito i blagovremeno objavljivanje informacija o svim bitnim pitanjima koja se tiču akcionarskog društva, uključujući njegovo finansijsko stanje, uspešnost, vlasništvo i strukturu upravljanja.
 Odgovornost – odnosi se na strateško usmeravanje akcionarskihdruštava, delotvorno praćenje izvršnih organa od strane odbora društva i odgovornost odbora prema društvu i akcionarima.