Korporativno upravljanje

UVOD

Korporativno upravljanje se definiše kao sistem upravljanja preduzećem, koji uključuje odnose između uprave, nadzornog odbora, akcionara i ostalih interesenata unutar i izvan preduzeća (npr. radnika, dobavljača, kupaca i zajednice). Korporativno upravljanje treba da se organizuje tako da se zaštite prava akcionara, kao i da obaveže menadžment akcionarskog društva da donosi odluke koje su u najboljem interesu akcionara. U tom smislu, neophodno je da menadžment redovno (obično kvartalno) podnosi finansijske izveštaje akcionarima, zatim da obezbedi pravo na učestvovanje u glasanju na skupštini akcionara, pravo na izbor članova uprave i pravo na učestvovanje u profitu korporacije. Korporativno upravljanje nastoji da obezbedi jednak tretman svim akcionarima koji se nalaze u istoj klasi.
Ne postoji jedinstvena definicija korporativnog upravljanja koja se može primeniti na sve situacije i pravne sisteme. Ipak, većini deinicija zajedničko je to da uzimaju u obzir i interni i eksterni aspekt korporativnog upravljanja. Interni aspekt je usmeren na samo privredno društvo (firmu); korporativno upravljanje se posmatra kao sistem odnosa definisan strukturama i procesima koji se obično fokusiraju na mehanizme za obezbeđenje eikasnog upravljanja firmom i izveštavanja investitora i javnosti. Eksterni aspekt, s druge strane, koncentriše se na odnose između društva i njegovih nosilaca interesa. Nosioci interesa su pojedinci ili institucije koje imaju interes u društvu: investitori, zaposleni, poverioci, dobavljači, potrošači, regulatorni i drugi državni organi, kao i lokalna zajednica u kojoj društvo posluje. Taj aspekt analizira i položaj firme na tržištu kapitala. korporativno upravljanje se analizira sa stanovišta kvaliteta zaštite koju sistem korporativnog upravljanja pruža eksternim investitorima.
Osnovni ciljevi dobrog sistema korporativnog upravljanja jesu da obezbedi priliv svežeg, eksternog, kapitala, efikasno poslovanje firme i, posledično, maksimizaciju prihoda na uložena sredstva. Sva tri cilja biće ostvarena ukoliko se na pravi način definiše položaj investitora – vlasnika kapitala koji se želi privući i čiji se prihod na uloženi kapital želi maksimizirati efikasnim poslovanjem. Definisanje položaja investitora podrazumeva pak pravilno definisanje prava i obaveza investitora unutar firme i na tržištu kapitala. Unutar firme, dizajniranjem sistema korporativnog upravljanja definiše se, pre svega, uloga menadžera (agenta kome investitor daje svoj kapital na upravljanje), i odnosi između menadžera i investitora (interni aspekt korporativnog upravljanja).

UVOD U KORPORATIVNO UPRAVLJANJE

Velike korporacije, s obzirom na složenost svoje strukture, pristupaju procesima divizionalizacije organizacijske strukture i decentralizacije rukovođenja, i formiranju relativno autonomnih jedinica po delatnostima, profitnim centrima i strateškim poslovnim jedinicama, kako bi izbegli njihovu veliku tromost i podsticali prilagođavanje zahtevima okoline u kojoj deluju.
Korporacije imaju, posebno one najveće, na stotine pa i više lokalnih kompanija (preduzeća), širom sveta. Sve se te lokalne kompanije objedinjavaju u manji ili veći broj poslovnih područja, odnosno programa. Jedno poslovno područje odnosno program može objediniti veći broj fabrika iz različitih zemalja koje po srodnosti spadaju u određeno poslovno područje.
Istraživanje koncentracije vlasništva ukazuje na nizak nivo odvojenosti vlasništva i kontrole u srpskim korporacijama. Visoka koncentracija vlasništva u većini slučajeva sprečava oportuno ponašanje menadžmenta u smislu korišćenja kontrole za svoju sopstvenu korist. Međutim, visoka koncentracija vlasništva ima svoju cenu – veliki vlasnici, s udelima koji osiguravaju kontrolu mogu pratiti lične interese na račun drugih interesno-uticajnih grupa, a pre svega na račun malih deoničara.
Područje korporativnog upravljanja obuhvata korporativni pravni okvir i praksu donošenja odluka u nadzornim odborima i upravama korporacija, razne aspekte korporativnih finansija, zakona koji regulišu poslovanje hartijama od vrednosti, stečajne zakone, zakone koji regulišu poslovanje finansijskih institucija, odnose sa zaposlenima, ugovorno pravo i teoriju, vlasnička prava, kompenzacijske sisteme i sisteme internog informisanja i kontrole.
Svesna važnosti odgovornog i etički utemeljenog ponašanja poslovnih subjekata u okviru gospodarstva, svetske korporacije usvojile su delimično na sopstvenu inicijativu, a i po preporuci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) etički Kodeks poslovanja kojim su se obavezala poštovati načela etike u svim svojim poslovnim odnosima i prihvatila su obavezu delovanja u skladu s načelima odgovornosti, istinitosti, učinkovitosti, transparentnosti, kvaliteta, postupanja u dobroj veri, i poštovanja dobrih poslovnih običaja prema poslovnim partnerima, poslovnom i društvenom okruženju i sopstvenim zaposlenima.
Devedesetih godina prošlog veka bili smo svedoci relativno disperzovane strukture vlasništva, prvenstveno i skoro isključivo u društvima koja su privatizovala društveni kapital besplatnom podelom akcija (u prvom krugu), te prodajom akcija pod posebnim uslovima (u drugom krugu), u skladu sa Zakonom o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine. Međutim, sekundarni promet ovim akcijama, posle izvršene podele, odnosno prodaje pod posebnim uslovima, u najvećem broju slučajeva kretao se ka koncentraciji vlasništva u rukama manjeg broja akcionara. Uporedo sa ovim trendom, od 2001. godine, većinsko učešće u kapitalu društva jednog ili malog broja akcionara karakteristično je za sva društva koja se privatizuju, s obzirom na model privatizacije usvojen Zakonom o privatizaciji. Stoga, jasno je da mnoga srpska društva danas kontroliše jedan akcionar s kontrolnim paketom akcija ili mala grupa akcionara.