KUPOPRODAJA U RIMSKOM PRAVU

Kupoprodaja se u rimskom pravu kao i u pravima drugih naroda razvila iz trampe, oblika trgovine u kome se stvari (roba) menjaju za druge stvari (robu), bez upotrebe novca. Ona potiče iz vremena kada u Rimu novac nije postojao. Pojava novca u Rimu omogućila je i pojavu kupoprodaje, koja je vremenom potiskivala trampu. Trampa nikada nije iščezla iz rimskog prava, već je postojala uporedo sa kupoprodajom. Kupoprodaja (empatio-venditio) je jedan od konsensualni kontrakata, kojim se jedna strana, prodavac (venditor), obavezuje da prenese cjelovito raspolaganje na određene stvari koje su predmet kupoprodaje. Dok će druga strana, kupac (emptor), za zauzvrat preniejti određenu količinu novca (pretium), što je također jedan od elemenata kupoprodaje. Samim tim možemo zaključiti da za zaključivanje kupoprodaje moraju postojati dvije strane. Za zaključenje ugovora o kupoprodaji dovoljan je sporazum volja stranaka (consensus).