Мотивација је једна од најважнијих тема у менаџменту. Разлог томе је јер предузећа
остварују циљеве тако што запослени и менаџери у њима остварују своје радне учинке.

Остваривање учинка сваког предузећа је резултат три кључна фактора:

способности запослених да остваре учинак,

шансе запослених да остваре учинак,

воље или мотивације запослених да остваре учинак;

Мотивација се може дефинисати као процес покретања, усмеравања и одржавања људског
понашања ка одређеном циљу. Основни процес мотивације базира се на три елемента:
потреба, покрет, награда. Потреба представљастање недостатка или психолошког односно
физиолочког дебаланса. Покрет представља акцију коју ћовек предузима да би отклонио
недостатак. Награда представља постизање онога чиме се недостатак може отклонити.

За менаџмент предузећа је од изузетне важности да познаје профил мотивације својих
запослених. Продуктивност рада зависи директно од степена мотивисаности запослених. Да
би   остварили   максималан   степен   мотивације   запослених,   менаџери   морају   познавати
потребе и мотиве људи којима руководе и знати како да обезбеде њихово задовољење.
Сатисфакција запослених је једини начин на који се стабилно може обезбедити висок ниво
продуктивности као и креативности запослених. Три димензије мотивације су битне за
разумиевање   њеног   утицаја   на   радне   перформансе   запослених:   правац,   интензитет   и
постојаност. Интензитет мотивације одређује количину напора коју ће неко уложити у
јединици времена ради задовољавања својих потреба. Уколико је интензитет мотивације
већи, утолико ће запослени у предузећу улагати више напора у остваривање својих задатака.
Постојаност   мотивације   показује   време   улагања   одређеног   нивоа   напора   у   одређеном
правцу.

Постоји већи број дефиниција менаџмента. По једној, “менаџмент је понашање појединаца
које усмерава активност групе ка заједничком циљу.” По другој, “менаџмент је додатни
утицај преко и изнад менаџерске способности са рутином директива у организацији.” По
трећој, “менаџмент је процес утицаја на активност организоване групе ка остварењу
циљева.” По четвртој, “менаџери су они који константно дају ефективан допринос
друштвеном поретку и од којих се очекује да то раде.” По петој, “менаџмент је процес
давања сврхе и смера колективном напору и проузроковања добровољне акције да се буде
успешан у остварењу циљева.”

По Јунклу, менаџмент је процес утицаја који се природно дешава у друштвеном систему и
дели се међу члановима. Његова дефиниција менаџмента је доста широка, као процес
утицаја који делују на интерпретацију догађаја од стране следбеника, избор циљева за групу

Маслов А. Х., 1982,

Мотивација и личност,

Нолит, Београд, стр.14.

или   организацију,   организацију   радних   активности   да   се   остваре   циљеви,   одржавање
кооперативних односа и тимског рада, као и обезбеђење подршке и кооперације од људи
изван групе или организације. Јаго пак каже да је менаџмент истовремено и процес и
власништво.   Процес   менаџмента   користи   утицаје   који   нису   засновани   на   принуди   да
усмерава и координира активности чланова организоване групе на остварењу циљева групе.
Као власништво менаџмент је сет квалитета или карактеристика које се приписују ономе ко
се сматра способним да успешно примени тај утицај. Менаџмент подразумева процес у
коме и менаџер и следбеници теже ка заједничком циљу и раде да га остваре. Менаџмент
тиме постаје инструмент за остваривање циљева унутар организације, али и процес у коме
појединац утиче на групу да се оствари заједнички циљ. Следбеници и менаџери су у
интерактивној вези која се огледа у постављању циљева, афирмацији и регенерацији битних
групних вредности, мотивацији других да остваре циљеве, у управљању процесима за
остваривање колективних циљева, креирању атмосфере заједничког поверења, сталном
учењу и прилагођавању организације променама у окружење. Менаџмент данас морамо
посматрати   као   процес   који   не   служи   остварењу   неког   поједниначног   циља   већ   тежи
остварењу   битних   промена.   Четири   варијабле   чине   модел   менаџмента,   и   то:   брига   за
потрошаче, константна иновација, људи и сам менаџмент или лидерство (Слика бр.1).

Слика бр.1 – Модел Менаџмента

Извор: Момчило Милисављевић, Лидерство у предузећима, Београд.

Овај модел се ослања на управљање на основу пажљивог посматрања околине, и на бази
живих података преко директних контаката са људима и то са сваким појединцем у
предузећу. Постоји разлика између одржавајућег и иновативног учења предузећа, јер није
исто бавити се познатим и проблемима са којима смо се већ сусрели и са новим нама
непознатим изазовима. Одржавајуће учење помаже функционисању пословног система а
иновативно учење подразумева промене. Одржавајуће учење је у многим организацијама